Trudbenik Gruhonjić

Piše: Vladimir Tabašević

Trudio se Dinko Gruhonjić, svojski, talasao, dinkovao, šakićevao, samo da ga neko napadne napokon, da mu osmisli taj njegov aktivizam, kako bi fama o mladim srpskim fašistima mogla da živi i traje, još koju dekadu. Tako to ide i ne prestaje, ne menja se strategija i pristup, jer ono što valja – ne treba menjati.

Gruhonjić, postfestum, razume se, tvrdi kako nije ispravno shvaćen, i kako nije tako mislio, dekontekstualizovan je, izmontiran, jer je on, glavom i bradom, najveća žrtva fašizma i fašista, u stvari, fašista onih nekad – porodično, a i ovih sad, naprečac sklepanih i nepostojećih, izmišljenih ali neophodnih – lično, a mi, zapravo, samo puk puki, nesposoban da pokapira nijanse tog istančanog dozlaboga humora i dimenzije privatnog (preduzetničkog, NVO?) jezika, kojim oni tamo sebi, po ostrvima i otocima, upriličavaju političkog tipa zezanja i narugivanja svetini nesposobnoj da sebe zatoči isto tako na otocima, u večerinkama vina i pijanina.

Recept je jasan i odavno ga je dobro prepoznao povodom Frljićeve umetnosti, Raspudić Nino. Rugaj se crkvi, Bogu i ocu, dovodi u vezi sa profanim, često i lako, a kad mučeni narod ustane da brani to što vidi kao sveto i svoje, i kao jedino što mu je ostalo, optuži ga, instant, za sledeće, ovim redom:

– klerofašizam,

– urođenu glupost i nazadnost koja mu se na lobanji i u ustima očituje, i

– etnofiletizam;

I odmah se, zatim, predstavi kao najrigorizniji ortodoks zapravo, kojem je više nego svima i više od svega, stalo do pravde, mira, dobrog humora, ljudi i vrlina, i kog svetina – jer je glupa ko točak i toliko još i krvožedna, uporno ne kapira.

Liberali, politički satiričari naših dana, lišeni svakog duha, ogrezli cinici, nametnuli su i nama i sebi, lažni osećaj svoje posebnosti, utemeljen praktično ni u čemu. Duhovnost uopšte, sveli su na par popova i džipova, njih, opet, dalje sveli na par obljubljivača, a sebe – zanimljivog li gesta – uvezali nekako s naučnošću i racionalnošću, što im je dalo za pravo da veruju kako im je tapija na „zdrav razum“, pripala s opravdanim razlogom.

Mučeni, tako, svojom nepostojećom „intelektualnom superiornošću“ za koju su sami sebe proglasili da ih krasi, oni se, lako i rado, naruguju svemu što im ne liči na njih, a još radije i lakše, bivaju žrtve opšteg fašizma koji samo što nije dosegao svoj novi istorijski izraz.

U svojoj biti – konzervativni, po životnim pozicijama – privilegovani, dosadni i ograničeni – po obznanama, ovi botovi neoliberalizma, klasični NPC-ijevi (non playable characters), dodijaše u pravom smislu i Bogu i narodu, a, najverovatnije – i sebi samima.

Fašizam koji neprestano umišljaju da se nad njima vrši svakodnevno, opterećuje ih toliko da svojim sve slanijim šalama i pošalicama, moraju otići predaleko, jer uz šta da piju svoja vina, ako ne uz taj osećaj da si žrtva fašizma i istorijskog usuda koji je usud – upravo jer istoriju čine takvi, lobanjasti i glupošću izobličeni Srbi, i uz – vrhunca ironije – pošalice na sopstveni račun, sebe kao „žrtve fašizma“ koja uobražavaš da jesi.

Sve se, naravno, vidi iz aviona i jasno je ko dan. I ta nepodnošljiva lakoća laganja da si žrtva fašizma današinjice, i to da se takva samoviktimizacija – dobrano isplati, i omladincima i ne ostaje ništa drugo nego da ti se pojave na fakultetu i da te priupitaju: o čemu ti to, tako lako i tako lažno? Jer se jedino tako ispravno i odgovara na neukusne šale koje zazivaju stvarne žrtve iz naše istorije.

Naravno, ko kec na deset je i takva okolnost došla, jer udar na svaki oblik ispoljavanja narodnosti i ispravljanja kičme, unapred je spreman, decenijama već, i on je u maniru klasične podmetačine: fašistička omladina, evo, tu je, brane mi pravo na rad, a sve to uz podršku režima koji u tome ima svoje interese i umešane prste, s primesom „fašizma“, razume se; ako se takva izrazito nepovoljna okolnost, pomalo možda i skrivljena, al’ šta da se radi, u bližoj budućnosti, odrazi i na koštanje mojih „antifašističkih“ usluga, Bože moj, tržište opasnih ideja odlučuje o tome.

A svemu tome, neke tamo godine, opet, u prigodnoj atmosferi, smejaćemo se silno, i samo nama biće jasno kome se mi to, zapravo, podsmevamo. Treća već generacija, hladnije od leda, dobila je svoju etiketu „fašista“, posao je – dakle – uspešno obavljen.