Tri loša junaka

Piše: Čedomir Antić

Od Kosovske večere („kada je Srpsko carstvo tužno propanulo“) do danas, nije bilo junaka koga nisu optužili da je izdajnik. Ako je jedan Rakić morao da za generaciju koja je posle pobedila na Kolubari i Kajmakčalanu morao da peva i kao o „deci ovog veka, nedostojnoj istorije naše“, onda je to valjda i sudbina. Jer junak je, pored toga što je hrabar, valjda i čojstven, trpeljiv, zagledan u budućnost umesto u ogledalo. Šta znači boriti se za svoj narod najbolje govori činjenica da je prvi tvorac obnovljene Srbije Karađorđe pobegao od svog naroda i iz svoje zemlje, a drugi – Miloš, ubio svoga kuma i cvet narodnih starešina i junaka. Vreme im je dalo za pravo a zahvalno potomstvo oprostilo.

Pre nekoliko dana raspisana je poternica za Slobodanom Homenom, bivšim državnim sekretarom u Vladi Srbije, funkcionerom SDP-a Borisa Tadića, nekadašnjim vođom Otpora i poslednjim predsedavajućim Glavnog odbora Studentskog protesta 1996./1997. godine. Homen je optužen da je učestvovao u krađi državnog ordenja (teškog pola tone !). Time je krug zatvoren. Vođe najvećeg i najdugotrajnijeg  studentskog protesta u istoriji Balkana otišli su u istoriju većinom kompromitovani, suđeni ili osuđeni kao kriminalci, označeni kao nepatrioti.

Najznačajniji i najpoznatiji prvak SP 96/97 bio je Čedomir Jovanović. U to vreme poznat kao veliki srpski rodoljub, veteran dva rata, miljenik patrijarha Pavla i štićenik mitropolita Amfilohija, završavao je svoje govore jednim sopstvenim „ceterum censeo“: „Dame i gospodo, profesori i studenti beogradskih univerziteta, pomaže Bog!“. Bio je to pozdrav srpske vojske iz vremena ratova za oslobođenje i ujedinjenje. Nosio je, uostalom, na uhu tri minđuše koje su simbolizovale srpsko-crnogorsku državu, Srpsku i Srpsku Krajinu. Jovanović je posle dolaska na vlast 2001. postao ozloglašen zbog luksuznog i koruptivnog života. Eliminisan je iz DS-a pa je stvorio autošovinsitički i srbomrzački LDP, podržao je sve okolne nacionalizme na štetu sopstvenog naroda. Pljunuo je na sebe i svoju zemlju. Počeo je da se predstavlja kao poslovni čovek – ali bilansi koje objavljuju novine i do kojih je moguće doći u APR-u, govore da ume samo da troši novac. Javili su i da radnicima u velikom preduzeću „Fidelinki“, koju je privatizovala njegova žena, ne samo da nije isplaćivao plate već im nije davao čak ni potvrde da su ih zaradili. Sva preduzeća su mu propala, on nastavlja da troši i sve nedostojnije se ponaša: podržava neprijatelje srpskog naroda, slavi njihove pobede i savetuje ih. U javnosti se često ponaša nepredvidivo i čudno, poznavaoci kažu da je „urađen k’o Vilerov goblen“.

Savest valjda?

Kakav je to primer budućim generacijama? Da li je to uzor trima ćerkama i sinu koje je dobio u braku kojim se javno hvali?  Danas je u službi čoveka koji mu je rekao: „Ja ne želim da hapsim majku četvoro dece.“, pa ratuje i protiv opozicije, dokazujući da su svi kao on.

Slobodan Homen nije bio mnogo  javno prisutan, uvukao se u odbore Protesta iako je bio stariji od nas i postdiplomac. Budući iz bogate i ugledne porodice nastojao je da se predstavi kao rodoljub pozivaući se na dedu, slavnog advokata Slobodana Subotića, koji je robijao zato što je branio generala Dragoljuba Mihailovića i bio progonjen zato što je radio u korist prava srskog naroda u Hrvatskoj. Vreme je Homena pokazalo kao političkog manipulanta. Stao je na čelu Glavnog odbora SP 96/97 pred sam njegov kraj. Parlament je vodio politikantski, odmagao je u bojkotu nameštenih izbora koji su sproveli DS i DSS. Kada je izgubio mesto na čelu parlamenta sa drugovima je osnovao Otpor. Danas ne znamo gde su pokloni koje je Studentski protest dobio – zlatna pištaljka, grafika Endi Vorhola i komad Berlinskog zida. Otpor je dobio i potrošio ogroman novac SAD i saveznika, ali se do 5. oktobra nije oporedelio između SPO-a i DS-a. Kasnije su od Otpora stvorili stranku koja je propala, pa su ušli u DS – ali tek posle Đinđićeve smrti. Napustili su stranku sa Borisom Tadićem, kada se prvi put našla u ozbiljnijoj krizi.  Homen će ostati upamćen i po neuspešnoj reformi pravosuđa koja je teško obrukala vladu DS-a i predsednika Tadića lično. Hvalio se kako je sproveo reformu pravosuđa u koju je uložena milijarda dolara. Kada je njegova sestra dobila povoljan novčani podsticaj od države branio se da je njen „projekat dobar“.  Danas čekamo da se vrati iz Ujedinjenih Arapskih Emirata gde navodno živi i suoči sa optužbama.

Oliver Dulić bio je predstavnik Medicinskog fakulteta u Inicijativnom odboru (vladi) SP 96/97. Od početka neugledan i neupadljiv, nametnuo se ovom velikom i, uvek, režimskom fakuletu bez demokratskog izbora. Iz brojne i siromašne bunjevačke porodice, imao je socijalne veštine koje našim ljudima često nedostaju: pristojan, otmen, suzdržan… I jasno usmeren u karijernom pravcu u meri u kojoj je u politici po pravilu neopredeljen. Takav je bio u izvesnoj meri kontroverzan: javno nepopularan do mere da ga prilikom prvog glasanja za studentsku vladu članovi Glavnog odbora među retkima glatko smene, dok su ga klanovi Demokratske stranke na partijskoj skupštini 2000. izabrali sa najviše glasova a da nisu znali ko je on tačno. Zato Gorana Vesića, koji je u to vreme jedva preživljavao u crnogorskom samoizgnanstvu, nisu izabrali. Takav je u srpskoj stranačkoj politici dobro prolazio. Studitrao je medicinu, koja je bila režimski fakultet, dovoljno savitljiv da posle protesta pristane da se pismeno zahvali režimskom studentskom savezu i predsedniku Drašku Gostiljcu samo da bi otišao na neku studentsku konferenciju. Dovoljno skroman i estetski deficitan da pristane da bude polaznik političke škole Borisa Tadića (u to vreme samo člana Glavnog odbora DS-a) i inteligentan u meri da kao „pravoslavni Jugosloven“ prvi (zajedno sa bratom) ospori Mađarima mesto predsednika opštine Subotica. Kao takav je posle 2000. postao poslanik, pa ministar i konačno – u ključnom času u kome se prelamalo pitanje da li prihvatiti „Evropu bez alternative“ i predsednik Narodne skupštine. Sunovrat je, međutim, bio tu iza ugla. Kao ministar je bio pod sumnjim da je favorizovao jednu stranu, Hrvatsku, kompaniju u strateškoj, telekomunikacionoj priči. Onda je odjednom nestao, a dohvatli su ga sudovi. Pričalo se da je uhvaćen u Sloveniji sa velikim novcem  u tapacirungu službenog automobila, predsednik bi ga prema ovim navodima zaštitio da svota nije bila veća od očekivane. Nestao je iz politike, povremeno je javljano o presudama.

Ne želim da grdim moju političku generaciju, niti da lamentiram nad prošlošću. Za razliku od SPS-a, JUL-a i SNS-a nas nije stvorila komunistička duboka država. Mi nismo bili deca viceguvernera Narodne banke, polaznici partijskih škola, nismo se kalili u velikim javnim preduzećima, nisu nas nagrađivali kancelarijama sa tri prozora ili uglom u zgradi CK nismo bili deo sveta Udbe. Bili smo samonikli, protivnici režima, u svetu u kome više nema ideologija. Potrebni Sjedinjenim Državama samo dok „prespoje“ i omoguće političkim naslednicima svojih saveznika (od 1943 godine) da se konsoliduju, smene generacije i odbace svoj odvratni zmijski svlak.

Ipak, tužan sam kada pomislim kako je potomak čoveka sa kojim se danas identifikujem u svom političkom poslu borbe za srpski narod i rehabilitaciju Slobodana Jovanovića i Dragoljuba Mihailovića, odlučio da pođe putem isključivog karijerizma i utilitarizma. Nesrećan sam kada vidim da najveći politički talenat u našoj generaciji nije bio spreman da odoli prvom iskušenju. Ubili su ga mala dečija nemanja:  da ima novca dovoljno da može da poruči dva ručka i jedan odmah baci, da otputuje u inostranstvo (iako su mu roditelji bili zaposleni i navodno visoko obrazovani, prvi put je napustio zemlju u 31 godini), da ponekad kupi nešto što mu ne treba umesto da u šestoj deceniji troši nezarađeno kao da su mu roditelji ostavili naftnu bušotinu a ne stan u predgrađu. Konačno, jedan talentovani lekar i političar zapleo se u kučine visoke politike i nestao sa scene bez bilo kakvog traga.

Nije to poraz jedne generacije – naša su generacija i sadašnji prvi ljudi države, samo je kriminal stariji, ambicije širokogrudije i teške posledice će biti dugoročnije i široj javnosti teže za razumevanje. Ostaje nasleđe nepostojanja alternative. Nisu ova tri „loša junaka“ (antipod onoj trojici dobrih iz Kosovskog ciklusa) sami krivi što ne postoji izbor, što je u razočaranje svakom budućom promenom uloženo mnogo, kako iz inistranstva tako i iz duboke države nastale u vreme kada je Srpstvo 1944. godine konačno zgaženo. Oni su krivi zato što su u svemu tome tražili lični čar i, nema sumnje, u toj potrazi uživali.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)