Informacija koju je Borba objavila – da se na samo dvije adrese u Budvi nalazi registrovano 2.606 firmi, uglavnom fiktivnih, u vlasništvu stranih državljana – izazvala je šok u javnosti. Ali ne i reakcije institucija.
Nema saopštenja, nema istrage, nema hitnih provjera.
Kompletan državni aparat – ćuti.
Postavlja se pitanje: zašto?
Ćuti Vlada, ćuti policija, ćute nadležni– ko im je zabranio da reaguju?
Ovakav slučaj, u svakoj uređenoj državi, bio bi povod za vanredne kontrole:
• poreskih inspektora,
• Uprave policije,
• Agencije za sprečavanje pranja novca.
Umjesto reakcije – muk.
Od Budve do Podgorice, institucije se prave da informacija ne postoji.
Afera 2.606 firmi u Budvi pokazala je tri ključne stvari:
Država nema kontrolu nad sopstvenim registrima.
Političke strukture ćute kada to pogoduje njihovim interesima.
Mediji i NVO sektor biraju teme – hrabri samo kada im je bezbjedno.
Zato je ova tema opasnija od klasične korupcije:
ona pokazuje koordinisanu tišinu čitavog sistema.
Zašto?
Zato što niko ne želi da se zamjeri međunarodnim strukturama i mrežama koje stoje iza “poslovnih šema” masovnog dovođenja stranaca preko fiktivnih firmi.
A svi znaju da to nije posao jedne agencije, nego organizovanog lanca, koji se godinama razvija uz prećutnu podršku dijela lokalne administracije.
