Račak, 27 godina kasnije: Najveća medijska i obavještajna prevara vijeka i naknadne laži i istine

Tek kad je SRJ bombardovana, kada su ubijene hiljade ljudi, Helena Ranta pred kamerama je pokazala originalan izvještaj iz Račka, u kojem je zaključeno da tijela pripadaju borcima OVK, a ne albanskim civilima.

Osokoljen sa 70.000 evra koliko mu je leglo na račun za pripremu knjige koja će „staviti pečat na istinu o Račku“, bivši šef Verifikacione komisije OEBS-a Vilijam Voker ponovo je stigao na Kosovo i Metohiju, ovog puta uoči 27. godišnjice događaja koji će poslužiti kao povod za bombardovanje Srbije, odnosno SR Jugoslavije 1999. godine.

Vokera je, u pratnji supruge i saradnika, sinoć u Prištini dočekao „kosovski premijer“ u ostavci Aljbin Kurti. Dvojica starih prijatelja ostala su u dužem prijateljskom razgovoru. Kurti je Vokeru ponovio „duboku zahvalnost za istorijsku ulogu koju je imao za narod Kosova u razotkrivanju genocidnih zločina Srbije, za dragoceno prijateljstvo koje se nastavlja i za njegovu nepokolebljivu posvećenost istini i pravdi“. Sa svoje strane, sam Voker nije bio toliko govorljiv; Kurtiju je čestitao pobjedu na izborima, a bilo je i razgovora o današnjoj komemoraciji u Štimlju, na kojoj će obojica učestvovati.

Mediji u Prištini juče i danas puni su podsećanja na Račak. Biće održan i naučni skup o tome kako Srbija prikriva ovaj „genocidni zločin“, a podseća se i da je 30. decembra prošle godine Specijalno tužilaštvo tzv. Kosova objavilo da je optužilo 21 osobu za „ratni zločin protiv civilnog stanovništva“, „zbog masakra u Račku, gde je 15. januara 1999. godine ubijeno 45 civila“.

Naširoko se navodi da su prema optužnici pripadnici 243. motorizovane brigade Prištinskog korpusa Treće armije Vojske SRJ, kao i pripadnici MUP-a Srbije, „opkolili Račak, granatirali selo, vršili pretrese od kuće do kuće, odvajali muškarce od žena i djece, prisiljavajući ih da napuste selo, dok su pritvoreni muškarci pogubljeni“.

Dakle, iz optužnice se može naslutiti da, prema navodima, niko u selu među Albancima nije bio naoružan, niti je iko pružio otpor srpskoj vojsci i policiji, već su srpski vojnici i policajci upali među nevine civile i počinili masakr – odnosno genocid, na čemu se u Prištini sve više insistira.

Interesantno je da verzija o „45 civila ubijenih u masakru u Račku“ opstaje i u medijima poput Radio Slobodna Evropa, u vijesti od 30. decembra o optužnici protiv „21 osobe koju je podiglo Specijalno tužilaštvo Kosova“.

Što se tiče Vokera, primjećuje se da je ove godine, na snimcima susreta sa Tačijem, bio nešto manje ganut nego prošle, kada je u Prištini, podmazan sa 70.000 evra, promovisao knjigu o „istini u Račku“.

Tada je i Kurti bio veoma ganut, a Vokerov uradak je ocijenio kao „neprocenjivo svedočenje“ i „nezamenjivo ogledalo“.

„Knjiga podseća na žrtve masakra u Račku i odaje počast svima koji su dali svoj život za slobodu Kosova“, izjavio je tada Kurti, dok je Voker rekao da je u Prištini sa namerom da „ubedi ljude da pročitaju knjigu o nekim stvarima koje su se desile tokom 1998. i 1999. godine“, te da je Račak „jedan od dva-tri najvažnija dana u njegovom životu“.

Ako se izuzmu njegove slične operacije po Južnoj Americi – u Nikaragvi, Hondurasu, El Salvadoru, Bosni i Hercegovini – 15. januar 1999. godine bio je, po svemu sudeći, najvažniji dan u Vokerovom životu. Tog jutra, američki obaveštajac isporučio je svojim šefovima ono za šta je i bio poslat na KiM – montirani neposredni povod za bombardovanje SR Jugoslavije.

To što će se kasnije pokazati da se radilo o jednoj od najvećih medijskih i obavještajnih prevara vijeka nije imalo nikakve veze. RSE i danas ostaje pri tvrdnji da se radilo o „ubistvu 45 civila“.

„Ovo je masakr. Stojim ovde. Mogu da vidim tijela“, čuje se na snimku napravljenom tog jutra, na kojem uzbuđeni Voker u jednoj jaruzi iznad Račka, u slušalicu satelitskog telefona, pred kamerama albanskih i stranih novinara, šalje izveštaj tadašnjem komandantu NATO za Evropu, generalu Vesliju Klarku.

Ono čega nema u vijesti RSE o podizanju optužnice protiv „21 osobe“ jeste da su u oblasti sela Račak, od jula 1998. do januara 1999. godine, od strane terorista čija je baza bila u tom selu, ubijena 24 policajca, pripadnika zvanične oružane sile zvanično priznate države Srbije, dok je 25 ljudi ranjeno.

Nema ni činjenice da su akciju policije u Račku 14. na 15. januar pratili i pripadnici misije OEBS-a kojom je komandovao sam Vilijam Voker, te da je na licu mjesta bilo i nekoliko stranih TV ekipa koje su mogle da vide i snime opkoljavanje i zauzimanje jednog od bunkera OVK.

Prešavši jednostavno preko svih činjenica, Voker je sledećeg jutra izašao sa tvrdnjom o „masakru nad civilima“.

„Video sam sve primese masakra, mnogo tijela, mnogo muškaraca ubijenih vatrom iz različitih pravaca, ali većinom izbliza. To je jeziv, užasan prizor“, izjavio je tog jutra Voker novinarima u Račku, ne propustivši da kaže kako su mu meštani rekli da su ubistva počinili srpski policajci.

Naredna tri dana istražnoj sudiji Danici Marinković nije bilo dozvoljeno da uđe u Račak. Sama sudija je ispričala da su ona i njen tim bili izloženi pretnjama stranaca, a prilikom nekih od pokušaja da uđu u selo i obave uviđaj na njih je pucano.

Prethodnih 27 godina više puta je ponovila da su izjave Vokera da se u Račku dogodio „masakr civila, ratni zločin“ – laž, i da je „istina od samog početka bila poznata svima, pa i onima koji su donijeli odluku o bombardovanju SR Jugoslavije, direktno koristeći Račak kao neposredni povod“.

„Istina koju sam ja tada utvrdila kao istražni sudija stoji i danas, a to je da u Račku nije bilo nikakvog masakra civila, već da je to bila legitimna akcija srpske policije nad teroristima tzv. Oslobodilačke vojske Kosova (OVK)“, rekla je sudija Marinković.

Tri dana kasnije, 18. januara, kada su ona i istražitelji ušli u selo, pronašli su kuću u kojoj je bio štab UČK; u kući su se nalazile uniforme sa oznakama te organizacije, hrana i spiskovi sa imenima vojnika.

„Sve su to dokazi koje smo predočili i u Hagu, gde sam ja kao svjedok odbrane bivšeg predsjednika SRJ Slobodana Miloševića svedočila. Iznela sam dokaze, istinu koju sam ja utvrdila, ono što sam neposredno kao istražni sudija vidjela na terenu i na licu mjesta, i Račak je otpao iz optužnice. To je veliki uspjeh i pobjeda naše države“, rekla je Marinkovićeva u jednoj od izjava, dodajući da je „Haški tribunal prihvatio istinu da nije bilo masakra u Račku“.

Državni tim istražitelja tada je obezbijedio i dokaze da su svi od 37 identifikovanih lica u Račku, kao i troje neidentifikovanih, koristili oružje – odnosno, „parafinska rukavica“ kod ovih lica dala je pozitivan rezultat. Među stradalima bila je i jedna ženska osoba, ćerka zapovjednika OVK, koja je učestvovala u borbama u Račku u noći 14. na 15. januar. Pored toga, utvrđeno je i da je većina ubijenih na sebi imala višeslojnu odeću i vojničke cokule.

Sa sudijom Marinković tokom obavljanja istražnih radnji u Račku bila su prisutna i trojica pripadnika OEBS-a – dvojica Amerikanaca i jedan Italijan – „kojima je bilo jasno o čemu je riječ“.

Nesporno je i da su se srpskim istražnim organima tada priključili i patolozi iz Finske, predvođeni dr Helenom Rantom. Finski istražitelji osporili su metode „parafinske rukavice“ koje su koristili srpski istražitelji, ocijenivši da su te metode „zastarele“. Sama Ranta je 17. marta, nedelju dana prije početka bombardovanja SR Jugoslavije, na konferenciji za medije u Prištini izjavila da se radi o „zločinu protiv čovječnosti“, dodajući da su u Račku bili „nenaoružani civili“, jer „u džepovima nisu imali municiju“.

Tek kasnije, kada je Srbija već bombardovana, kada su na zemlju bačene tone osiromašenog uranijuma, pobijene hiljade ljudi i nanesena ogromna materijalna šteta, Ranta je napisala knjigu o ovom događaju. Prema njenim riječima, Voker je „vršio pritisak na nju prilikom pisanja izveštaja“, očekujući da ona „podrži njegovu interpretaciju događaja“.

Voker je, svjedočila je Ranta, insistirao da se u izveštaju koristi riječ „masakr“, a, kako navodi, jednom je prilikom olovkom gađao Rantu, nezadovoljan njenim „profesionalnim pristupom“. U autobiografiji Ranta je dalje napisala da joj je Voker na dušu stavio i da u izveštaju nije koristila dovoljno „ubedljiv jezik“ kojim bi opisala navodni zločin Srba.

Kasnije je Ranta pred kamerama pokazala originalan izveštaj iz Račka, u kojem je zaključeno da tijela pripadaju borcima OVK, a ne albanskim civilima.

(RT BALKAN)