Mladen Mikijelj

Prpošno i licemjerno

0

Piše: Slobodan Antonić

 

Neki od onih 700 profesora koji su uzeli u zaštitu Gruhonjića kažu mi da su to uradili jedino iz strukovne solidarnosti – zbog principijelne odbrane akademske slobode kolege.

Međutim, to bi bio dobar razlog da su se potpisnici svojevremeno jednako solidarisali i u nekim drugim slučajevima progona profesora i očiglednog ugrožavanja akademskih sloboda. Ali ne, tada se „ćutalo kao lav“, dok se danas poziva na principijelnost i akademsku solidarnost. Ako to nije hipokrizija onda ne znam šta je.

Navešću tri primera kada je akademska zajednica žmurila „na oba oka“, umesto da pokaže bar malo „principijelnosti i solidarnosti“ (zbog čega joj je sada bolje da ćuti).

Univerzitetski profesor Milan Brdar optužen je da je na svom predavanju, na fakultetu, navodno uvredio LGBT osobe. On se samo zapitao o kakvoj to nauci pričamo ako se jednom odlukom, pukim preglasavanjem, određeni tip ponašanja može u roku od 24 časa prekvalifikovati iz bolesti u ne-bolest. Ili nešto nije bilo u redu s tom naukom pre glasanja, ili nešto nije u redu s njom posle. Brdara je denuncirala studentkinja koja je bila na tom predavanju, pa je Poverenica za ravnopravnost povela postupak protiv profesora.

Jedini ko je Brdara uzeo u zaštitu bilo je Srpsko sociološko društvo. Ostali su se pravili da nisu odavde.

Drugim univerzitetskim profesorima nije smetalo čak ni to što je Poverenica u svojoj presudi (javnoj opomeni) odrekla pravo nastavniku da na predavanju iznese vlastito mišljenje. Jer, po njenom pravorijeku, „naučna rasprava koja se odnosi na pojedine osetljive, aktuelne i akutne probleme društvene stvarnosti, ne vodi se sa studentima na predavanjima“. Iz sociologije, politikologije, prava, ekonomije…? Pa to su najbolji i najzanimljiviji časovi – pitam se samo kako li je izgledalo studiranje te žene?!

Ali, 700 profesora je ćutalo kada je Brdaru izricana zabrana da sa studentima raspravlja na času, dok se odjednom setilo „akademskih sloboda“ za Gruhonjića. Lepo.

Univerzitetski profesor Branislav Ristivojević objavio je na sajtu NSPM kritiku „medijske kampanje koja prati novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici“. Jedna rečenica u tom članku glasi:

„Možda su za porast obima nasilja u porodici (delimično ili pretežno) zaslužni i manično prikazivanje tzv. rijaliti šou programa na TV kanalima sa nacionalnom pokrivenošću u kojima se najneposrednije podstiču akti nasilja među ljudima koji žive u istom domaćinstvu; ili policijska zaštita svečanim šetnjama homoseksualaca kojom prilikom se otvoreno slavi primitivna nasilnička, prizemna, ogoljena i prostačka seksualnost?“.

Ova upitna rečenica – koja nabraja različite moguće faktore neke pojave – za Poverenicu je bila toliko užasna da je odmah podnela tužbu Višem sudu u Novom Sadu „zbog povrede Zakona o zabrani diskriminacije“. Sudski progon Ristivojevića je za Poverenicu, kako je napisala u izveštaju za 2018. godinu, bio deo „strateških parnica“ (ovde 241), a one su „bitne za javnost“, objašnjavala je novinarima, „s obzirom da se radi o profesoru Pravnog fakulteta“.

Strateška parnica znači da se u nekom karakterističnom slučaju izdejstvuje prva presuda, koja će, zatim, biti smernica za ostale sudije kako da odlučuju u sličnim prilikama. Očekivana egzemplarna presuda Ristivojeviću bila je, dakle, deo strategije zastrašivanja (chilling effect): profesori i naučnici uočili bi šta je snašlo Ristivojevića, te bi nadalje izbegavali da se njihovo mišljenje razlikuje od ideološki poželjnog.

I kako je reagovala akademska zajednica na sudski progon svog kolege? Protestovala zbog egzemplarnog suđenja i zastrašivanja struke? Ne, gledala je svoja posla i pustila profesora Ristivojevića da se sam nosi sa sudom.

A kada je na prvostepenom sudu prihvaćena tužba Poverenice usledio je pravi medijski linč profesora. Njegov izbor za dekana dočekan je naslovima: „Novi dekan Pravnog osuđeni homofob“ (naslov na N1); „Fakultetu ne smeta što im je dekan osuđen za diskriminaciju“ (naslov na N1); „Antivakcinaš i osvedočeni homofob izabran za dekana Pravnog fakulteta“ (naslov u „Blicu“).

Kako je postupila akademska zajednica povodom ovog nečuvenog medijskog nasrtaja na autonomiju univerziteta? Sedamsto profesora je izrazilo negodovanje zbog nasrtaja medija na slobodu i pravo fakulteta da bira svoju upravu? Ne, pravili su se da ne postoje. I bilo ih je baš briga što je strateška parnica Poverenice usmerena protiv slobode izražavanja svakog od njih, a medijski linč profesora Ristivojevića okrenut i protiv njihove autonomije univerziteta.

Profesor je morao da ide do Kasacionog suda kako bi došao do oslobađajuće presude (iscrpnije ovde) – hvala Bogu, jer se time izborio i za slobodu mišljenja i izražavanja svakog od nas.

Možda je drugim kolegama smetalo to što profesor Ristivojević nije objavio svoje mišljenje u naučnom časopisu, pa se zato nisu s njim solidarisali? Ali, univerzitetski profesor Uroš Šuvaković štampao je naučni rad u Sociološkom pregledu, časopisu visokog ranga M23 („međunarodni časopisi“), osnovanog još 1938, koji izlazi dvojezično (na srpskom i engleskom). Protiv njega je Poverenica povela pravni postupak zato što je u svom tekstu za istopolne parove koristio izraz „brakolike i porodicolike“ zajednice.

Poverenica je podsetila profesora da Zakon o zabrani diskriminacije (čl. 45, st. 2) propisuje da je okrivljeni dužan da dokazuje da nije bilo diskriminacije, a ne podnosilac pritužbe ili poverenik (što će reći – ne važi pretpostavka nevinosti!). Zato ga je pozvala da dokaže da svojim naučnim tekstom nije izvršio diskriminaciju (ovde).

Šuvaković se branio ukazivanjem da pritužba „predstavlja pokušaj narušavanja autonomije naučnog rada i moje autonomije kao člana akademske zajednice – profesora Univerziteta u Beogradu“ (ovde 4). U tom smislu, Šuvaković je zatražio i dobio mišljenje Ombudsmana Univerziteta u Beogradu.

Univerzitetski ombudsman je napisao da „iznošenje zaključaka koji su rezultat analize istraživačke građe i naučne rasprave, nije diskriminatorni akt“ (ovde 3). Takođe, po njegovom mišljenju, „autorov rad se ne može smatrati činom diskriminacije, već izrazom slobode mišljenja i naučnog rada“, a „o tačnosti autorovih zaključaka se može raspravljati, ali u okviru drugog naučnog ili stručnog rada“ (isto).

Takođe, profesor je pribavio i mišljenje predsednika Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU o karakteru termina „brakoliki“ i „porodicoliki“. U mišljenju stoji da „pridevi brakoliki i porodicoliki nisu pejorativi (ovde 1), te da „autor ne koristi jezik kao sredstvo diskriminacije“ (isto 2).

Šuvaković je u svom odgovoru Poverenici objasnio i to da „upotrebom ovih termina, ja prihvatam postojanje istopolnih zajednica kao društvenih pojava de facto, ali ne prihvatam da su identične braku, zato što nemaju društvenu legitimaciju“ (ovde 6).

A kako je reagovala akademska zajednica na ovaj flagrantni progon svog kolege zbog članka objavljenog u naučnom časopisu? U razgovoru s profesorom Oliverom Toškovićem, članom Koordinacionog odbora Mreže akademske solidarnosti i angažovanosti (MASA), ukazao sam mu na ovaj slučaj. Rekao sam mu da je ovo dobra prilika da MASA pokaže svoju principijelnost i da zbilja „brani slobodu mišljenja i javnog izražavanja“, odnosno „neguje kulturu izražavanja kritičkog ili drugačijeg mišljenja kako u naučnom radu tako i u javnom delovanju“, kako stoji u „Principima“ MASA.

Da li je MASA rekla ijednu reč povodom progona profesora Šuvakovića? Naravno da nije. Profesor je morao da ide na „medijaciju“, kako bi izbegao povlačenje do Kasacionog suda, odnosno morao je da „uputi izvinjenje, kao i obećanje da će se u daljem radu suzdržati od korišćenja navedenih izraza“.

Ali je zato MASA čvrsto stala uz Gruhonjića, uz gromoglasne uzvike kako je „sloboda govora neprikosnoveno pravo intelektualca na svakom mestu“. Principijelno, baš nema šta da joj se prigovori.

Da rezimiramo. Imali smo uspešne pokazne vežbe progona univerzitetskih profesora zbog onoga što su rekli na predavanju ili napisali u naučnom članku. A „akademska zajednica“, toliko navodno osetljiva na „autonomiju univerziteta i naučne slobode“, ćutala je kao zalivena.

Već sutra će nas Poverenica loviti kao zečeve zbog toga što ne koristimo rodnosenzitivni jezik – znate već ono „Filozofi/filozofkinje su do sada samo tumačili/tumačile svet, stvar je u tome da se on/ona/ono promeni“. Mada, uopšte ne sumnjam da će većina od onih 700 potrčati, kad do toga dođe, da govori i piše tim frankenštajn–jezikom. Šta će, mora se.

A kad tome dodamo još i Gruhonjića, imali smo, uzev zajedno, pokaznu vežbu utuvljivanja distinkcije između normativno deklasirane i normativno privilegovane grupe.

Kada je reč o deklasiranima, o njima možete reći ili napisati i najveće gadosti – tu slobodno možete biti „zmija koja neprestano sikće snopove otrovne lepljive pljuvačke“. Tu ne važi „odgovornost za javno izrečenu reč“, ne važi „krivično delo izazivanja nacionalne i verske mržnje“ i ne važi zabrana „pozivanja na ugrožavanje teritorijalnog integriteta ili nasilnu promenu ustavnog poretka“…

Ali, kada je reč normativno privilegovanima, tu je verboten svako drugačije mišljenje, koje bilo Poverenica, bilo kolonijalni mediji ili kompradorska inteligencija, ocene kao „pogrešno“, „uvredljivo“ i „diskriminišuće“.

Kada su Gruhonjića pitali kako komentariše to što je rektor Novosadskog univerziteta naglas iščitavao neke rečenice iz Gruhonjićevih tekstova, Dinko je prpošno „poručio da će se tek videti ko u stvari treba da ide pred etičku komisiju – rektor ili on“.

I to je sve što bi trebalo da znamo o srpskom univerzitetu, pa i o ovoj našoj zemljici, 2024. godine.

(RT Balkan)

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)

Ostavite Komentar

Your email address will not be published.