Prezirete nas vi za koje smo najviše postradali

Piše: Mihailo Medenica

Prezirete nas vi za koje smo najviše postradali.

To što danas slavite kao države- za to su Srpkinje ispratile sinove, da im se ne vrate…

Naši grobovi su vaši temelji, svakog od vas koji s takvim žarom prezirete sve srpsko, a sve što kosite, orete, sejete i žnjete- sve je crnica sa srpskog opanka.

Vi o danima žalosti odlazite na groblja, mi u šume, nad jame, na livade, pred vrtače, u kamenjare…svukud su moji.

Srpkinja klekne, prigrli kamen i tuži nad njim.

Znate li kako je majci kad kamen imenom deteta doziva?!

I o taj kamen ste noževe otupili i prelomili da ne progovori, da ne zapeva, da se ne prekrsti..

Znate li kako je kad za ocem jutrom pođete niza strane, pa još dalje, pa najdalje od tog dalje i u smiraj dana stignete u nesmiraj, pred neko papratište i trnje, i jednoj voštanici kazujete onoliko imena..?

Dogori dok otac svakoga pomene. Dogorela bi i da je ona najveća…

Ja znam! Svaki Srbin zna!

Znate li kako je kad vam takva mesta ostave u zavet da do njih ne zaboravite put, da sutra decu povedete jutrom do sve gušće paprati i trna, da oni jednoga dana znaju kuda će o jutru sa svojom decom i voštanicom, a put već skamenio i obrasto u goru?

Ja znam! Svaki Srbin zna!

I, nije važno o kojem ćete danu put šume, jame, vrtače, potoka, kamenjara, livada…svaki je Srbinu zadušnica.

Toliko mržnje na sve srpsko, a u godini manjka dana koliko je pomena stradalništvu roda mojega!

Gde god nas je bilo niste nam dali ni mira, ni života, ni vremena da se prezime zapati…

Narod koji je postradao za sve vas, za to što svojim zovete moji su jurišali!

Živi i mrtvi u istom jurišu! Mrtav je Srbin i stizao i prestizao živoga, da ponovo postrada…

I vazda vam Srbin kriv, a Srbina nigde!

Ni kućišta, ni crkvišta…

Da ste mogli livade da prekoljete, šume u jame, jame u potoke, potoke da popijete…samo da ništa srpsko ne vaskrsne…

Samo se po vašoj mržnji još zna gde je bilo Srblja, gde je postradao za svakog od vas, gde vam je: „Pomaže Bog“ nazivao, i gde ste Boga u Srbinu hteli da ubijete, da ne posvedoči…

Moja su sela pod zemljom. Preslave, slave, seoski vašari, prela, guvna, litije, krštenja, opela…

Pod zemljom su mi oranice, voćnjaci, žito, pričesti, manastiri, iskušenici, monasi, jeromonasi, igumani…

Kosite mi i đenete priprate i oltare; žnjete prađedove; sabirate u naramke krvave marame i kolevke; meljete kosti u vodenicama…

Prezirete sve srpsko jer znate da pokažete gde je sve srpsko bilo, znate za sve šume, jame, vrtače, kamenjare, papratišta…prezirete jer vam je to ostalo u zavet!

Prezirete sve srpsko, a nigde Srba!

Srbi vas satrli, a nigde Srba!

Prezirete što sve to znate, bolje od mene gde su mi sela, gde su mi crkve, gde su mi đedovi, gde su kosc i prosci, gde su mlade u crnini i gde je kamen što se Srpkinja svije nad njim i zaleleče…

Prezirete što se rasporili, rasčerečili, obezglavili, povadili sve iz mrtvoga pa opet niste stigli do Boga da i njega ubijete, da ne posvedoči…

Prezirete što Srbin nije stasao da ostari, ni da se zamomči, ni da prohoda…a već bi stasao za nož…

Što je jurišao za vas dok ste vi puzali, dok ste svaku čizmu celivali, dok ste se bratimili sa svakom zveri, dok je Srbin jurišao za vas…

Vi o danima žalosti na groblja- Srbin gde god zastane.

Nema dana koliko je u nas stradanja, više nas je pod otkosima nego na njima, svaka sveća za stotinu imena, pa opet- ničeg lepšeg nego SRbinom se zvati!

Kud toliko prezirete sve srpsko- Gospod nas više voli!

Gde ste nas u crkvama poklali i spalili- tu nismo nestali no vekujemo, al znate vi to dobro, zato s toliko radosti mrzite…

Nigde Srba, a svukud Srbi, zbog toga mrzite.

Jedan Srbin da ostane- to je srpstvo jednako!

I tog jednog da satrete Gospoda u njemu ne možete- to je srpstvo, jednako!

Zaludu vam mržnja, sagorećete u njoj, i zaludu mi spaliste i sela i kosti- nije to oganj već voštanica.

Njome ćemo se u mraku poznati, a vi ćete kidisati na meso ne shvatajući da ga sa svojih kostiju trgate…

Ja sve imam i sve mi je dato. Tamo gde mislite da ste satrli sve srpsko ja s Gospodnjim mirom sednem na livade, a vi ni pretrčati ne možete da se o sprski opanak ne sapletete…

Onaj opanak što je vaskrsavao da ponovo postrada, za vas!

(IN4S)