PIŠE: Želidrag Nikčević
Iskreno rečeno, dalja sudbina Mila Đukanovića malo me zanima. Đavo da ga nosi, sa svim tim glupim satovima, kućerinama i tajnim računima, sa Lidijinim i Blažovim milionskim drangulijama. Neka se time bave nadležni organi, nemam pojma koji – tužioci, izvršitelji, likvidatori… Zaštićeni svjedoci, mafijaši, kamataši… kako to već ide u raspletima krimi-serija.
Ali evo šta je meni interesantno. Ona druga njegova imovina, nazovimo je nematerijalna, ono drugo nasleđe, real-političko i „državotvorno“, nekako se prećutno izuzima iz obračuna. Kod svih analitičara tu mahinalno proradi čudesna kognitivna disonanca: e, to je nešto drugo, o tome nema razgovora, nemojte sad da se svađamo.
Evo, recimo, dočekali smo da se onaj skandalozni slogan Demokratskog fronta – „Milo lopove“ – čuje sa skoro svih strana, u različitim intonacijama. Negdje punom frontovskom snagom, od srca, negdje rutinski, proevropski, a ponegdje baš stidljivo, u užem krugu, polu-izdajnički. Ali o krupnijim stvarima, drugarice i drugovi, hajde da mudro ćutimo, jer „lopov“ ipak ima „nesumnjive istorijske zasluge“. Neka toga sad.
Divna logika! Zvuči otprilike ovako: da, siledžija, ali se mora reći da je u nekim trenucima prema žrtvi bio sasvim korektan, čak ljubazan.
Da, serijski ubica, ali je, priznajte, u pauzama svog posla vodio život solidnog, miroljubivog građanina.
Da, pokrao milijarde, ali je zato bar onaj referendum čist kao suza, gorštačka, neponovljiva.
Da, pola njegove pravosudne elite u zasluženoj tamnici, ali „državni udar“ opet treba pažljivo razmotriti.
Da se ne zapostave ni simboli, jer oni uopšte nisu falsifikovani, ma ne, nikako, nego su oličenje poštenog pristupa narodnim masama.
I tako dalje… valjda čitate „Vijesti“…
Pa dobro, neka toga sad. Ne date Milove svetinje. Ali onda budite fer, ne stidite se ni svoje glavne ikone. Ne dajte ni njega, na izborima poraženog čudotvorca, samo zato što je ponekad ponešto maznuo.
Bravo