Mladen Mikijelj

Nataša Drakulić: Gnezdo lastavice

0

Laste su mi od najranijeg detinjstva bile fascinantne, a i odmalena mi je usađeno da se gnezdo lasta nikad ne dira jer je to blagoslov. Ozbiljno sam to shvatila i ponašala se kao čuvar. Imali smo jedno njihovo gnezdo u šupi za drva; tužno ga je bilo gledati zimi kada onako stoji prazno i na neki način zaleđeno od jake ličke zime, ali zato s proleća kreće nova radost. Vratile su se. Trebalo mi je godina da uočim da se prvo uvek pojavi samo jedna; kasnije ću naučiti da je to zapravo lastan, a onda stiže i gospođa. Gnezdo, to savršenstvo graditeljstva, ubrzano se popravlja, ona je ta koja sređuje, non-stop uleću i izleću dok se stvari odjednom ne smire i onda ona neko vreme ne ide nikud. On joj donosi hranu i uskoro će se, prvo tiho a onda sve glasnije, začuti pijuk malih lastavića. I večito gladnih.

Laste su naviknute na ljude. Nisu me se plašile, kao ni ikoga od nas iako se u tu šupu stalno ulazilo jer je pored spremišta za drva bilo i večito skladište nečega. A nisu se plašile nijednog od naših mačora iako je najdugovečniji od njih, čuveni Bjelko, delio moju zainteresovanost i bio u stanju da ih, kao i ja, satima posmatra strpljivo čekajući nešto. Posebno je bio uporan tih dana kad se izlegu ptići, ali onda sam ga i terala. Srećom se nikada nije desilo ništa, a i on bi često zaboravljao da ima kuću i nestajao negde na neko vreme, odakle se vraćao mršav i ne više tako beo, pa nije mrdao iz letnje kuhinje oporavljajući se. Na nekoj staroj žici između šupe i štale uskoro bi krenula obuka letenja i to je stvarno bilo neverovatno. Još uvek mogu da čujem taj razdragani cvrkut, pesmu, štagod.

Kako sam rasla, tako sam učila o njima. Shvatila sam da se negde sredinom leta (bar tih vremena, ranih osamdesetih, otkad ih pratim, jer je danas klima potpuno drugačija) ležu i drugi ptići. I opet sve iz početka, Bjelko ponovo zainteresovan; ovaj put je gužva malo veća jer i oni iz prethodnog prolećnog legla, sad već veliki i samostalni, neko vreme uporno dolaze u staro gnezdo iako na njega više nemaju pravo. Surovo je to pomalo bilo gledati i ja sam se samo pitala gde sad oni spavaju, ali bi mi baba objašnjavala da su oni u komšiluku, da imaju svoja gnezda i da to tako ide. Ja sam nekako htela da svi žive zajedno. Onda nova obuka letenja na istoj žici i nekako, ja ih malo izgubim iz vida jer krene škola pa nemam više vremena da ih toliko pratim – sve se odjednom utiša. Samo odu. Ja nikad zapravo nisam videla kako te moje laste odlaze iako sam nebrojeno puta gledala jata drugih ptica na nebu u nestvarnim formacijama. U tom ranom detinjstvu satima sam zamišljala dokle lete, pa učivši zemljopis, nekako mi se najviše svidelo, valjda zbog imena, da moje laste idu čak do Rta dobre nade, koji sam gledala na globusu. Koliki je to put bio samo. Morale su da pređu i preko mora i pustinje Sahare. A onda kad se s proleća pojave ponovo, ja ih gledam ljubomorno dokle su sve stigle i šta su videle, a one bi nastavljale po svom – popravi gnezdo, čekaj nove ptiće, uči ih da lete pa teraj zbog drugog legla, i tako ukrug. Ko zna, možda su se, otkad sam počela da ih pratim, i nekoliko puta izmenjale; jer životni vek im traje do desetak godina i mnoge ipak ne prežive tako veliki put, ali koje god da su zapravo bile, bile su moje. Možda su čak nekad imale i ime, zaboravila sam.

U neka doba, kao što je i prirodno, nisu mi više bile toliko interesantne, ali njihov cvrkut i ples na žici bi me uvek činili srećnom, pogotovo kad su počela da me hvataju rana romantična osećanja pa se sve tumači nekim znakovima. E, onda se samo jednog proleća nisu pojavile i baka je govorila da to neće na dobro. Bilo mi je krivo jer sam ih oduvek čuvala, ali jednostavno više mi nisu bile prioritet kao u ranom detinjstvu. Uskoro je i Bjelko nestao. Pronašli smo ga pregaženog na magistrali kraj kuće jer, iako već u dobrim mačijim godinama i sa slabijim refleksima, nije odustajao od svojih lutanja. A onda smo i mi tog leta otišli u jednoj zori, samo kao jedno neorganizovano jato lastavica jer nismo baš znali kuda ćemo. I bio je to kraj jedne ere jer se kao i moje laste, mnogi baš nikad, ali nikad neće vratiti kući, a neki će stići i do kraja sveta samo u jednom smeru. Verujem, neki i do Rta dobre nade.

 

Ima nekih datuma u životu koje bi svako od nas da preskoči da može, a ima, nažalost, i meseci u kojima ti se skupe razne godišnjice, pomeni i tužni jubileji. Za mene su to uvek maj i avgust zbog „Oluje“ i oba ta meseca kao da nekako pojačano budem na oprezu da se nešto još gore ne desi, a stalno se dešava, nažalost. Ni ovaj maj mi lično nije izuzetak, počeo je sahranom jedne divne lepe plitvičke princeze i uvek taj usud da se na sahranama najviše okupljamo. Prošlogodišnje majske tragedije su nas, verujem, zauvek sve promenile, jer srce neće da se okameni ni kad moliš, a meni je uvek tu i godišnjica „Bljeska“, koja mi je od ove godine još ličnija jer mi je prijatelj postao neko kome su ubijeni brat i dve sestre od strica, 11, osam i sedam godina, oba strica i strine za koje, naravno, niko nije odgovarao, i na kraju, godišnjice smrti članova porodice – počev od tate, bake i nekoliko bliskih prijatelja.

Pošto godinama ne volimo ovaj mesec i ja, u nekoj od svojih ranijih izgubljenosti kad pokušavaš da usmeriš fokus na bilo šta pa bi nešto da pročitaš na nekom portalu a ne ide baš, uhvatim se za jednu vest koju od tada pratim. Bio je to oglas Društva za zaštitu i proučavanje ptica, koje je objavilo konkurs za „Domaćinstvo koje su laste izabrale”. Propozicije konkursa domaćinstva sa najviše aktivnih gnezda seoskih lastavica i još jedna nagrada kao tombola bez obzira na to koliko gnezda imali. Lepe nagrade u želji da se podrže seoska domaćinstva i, naravno, laste. Nakon dugo vremena nasmejala sam se u nekom maju. Onda sam se vratila i iščitala sav arhiv konkursa. Ovog maja biće objavljen osmi po redu konkurs, a dosadašnji šampion imao je čak 101 aktivno gnezdo.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)

Ostavite Komentar

Your email address will not be published.