„Da odradim još ovaj ugovor, pa da se vratim u Nikšić da igram pikado“. Tako je u šali govorio Bojan Dubljević na početku odiseje u gradu koji će mu postati druga kuća.
Sa 34 godine, jedan od najznačajnijih igrača novije evropske košarke povukao se sa parketa. Dubljevića ćemo pamtiti kao jednog od „poslednjih mohikanaca“ košarke, u doba kada malo koji igrač spoji i dvije sezone u jednom klubu. On je svoje umijeće i srce poklonio jednom gradu – Valensiji.
Za klub sa istoka Španije igrao je od 2012. do 2023. godine. Osvojio je titulu nacionalnog prvaka, dva Evrokupa i usput postao najbolji strijelac i skakač u istoriji kluba.
„Valensija me je prihvatila kao da sam odavde. Osećam se kao Valensijanac“, rekao je svojevremeno Dubljević.
Čovjek kojem su svi bili prijatelji
Vanja Marinković, Vladimir Lučić i brojni drugi košarkaši sa ovih prostora koji su prošli kroz Valensiju, svjedočili su o tome kako im je Dubljević bio i vodič i prijatelj.
„Poseban čovek u mom životu. Moj prvi odlazak u inostranstvo, pomogao mi je kao da mi je najbliži rod. U toj godini bila je korona, a on me je pozvao kod sebe kući – proveo sam mesec i po dana kod njega i njegove supruge Kaće. U haosu koji se dešavao u celom svetu, ispao je veliki čovek”, kaže Vanja Marinković za Sport klub.
Kada je Bojan sa 20 godina prvi put otišao u inostranstvo, u Valensiji ga je dočekao Stefan Marković.
„Porodičan čovek, čestit i lak za saradnju. Bilo je lako kliknuti s njim“, prisjeća se Marković, sada takođe košarkaški penzioner.
U sezoni prije te, Dubljević je „namučio“ Valensiju u Evrokupu, pa se Marković obradovao kada je čuo da će mu 205 cm visoki Crnogorac postati saigrač:
„Stamen, jak, saigrač za poželeti. Video sam od početka da će da napravi preozbiljnu karijeru“.
Kompletan igrač i karakter iznad svega
U svom zenitu, Dubljević je bio košarkaški kompletan paket. Mogao je da se „pobije“ u reketu i odigra na niskom postu, ali je imao i rijedak osjećaj za igru, uz precizan šut za tri poena.
U skladu sa time, nije bilo ljeta tokom kojeg mediji i javnost nisu „selili“ Dubljevića u neki veći ili bogatiji klub. Čak i u NBA, 2013. godine birali su ga Minesota Timbervulvsi kao 59. pika na draftu. Ipak, on je ostao vjeran Valensiji.
Zašto nikada nije otišao?
„Mislim da to ima veze sa karakterom. Bojan je skroman momak. Nikada se nije bahatio, uvek je neka normalna priča s njim i bilo ga je lako zavoleti jer je vredan. Takođe, nikad nije jurio avione-kamione i nije se opterećivao materijalnim. Hvala bogu, došlo mu je i to, ali oduvek je bio jednostavan i lagan za komunikaciju“, ističe Stefan Marković.
„Dubijeva četrnaestica biće večna“
Kao i svaka drama, i ova je imala svoju peripetiju. Dubljević je želio da završi karijeru u Valensiji, ali se dvije strane nisu dogovorile u vezi s novim ugovorom. Uslijedila je sezona u Zenitu, pa dvije u Saragosi – i kraj.
Neki će reći prerano, ali Dubljević nikad ne bi sebi dozvolio da ne daje cijelog sebe igri koju voli.
„Razumem ga. Znam koliko je naporno sve ovo. Znam da jedva čeka maksimalno da se posveti supruzi i dvoje dece. Ostaće u košarci, ali znajući Dubija, trenutno su mu prioritet porodica i odmor, pre svega mentalni“, kaže Marinković.
Vest o povlačenju nije se još ni zavrtela košarkaškim svetom, a oglasila se njegova Valensija. Gorčine je bilo, razočaranje je postojalo, ali Dubljević je Valensijin i Valensija je Dubljevićeva.
„Dubijeva četrnaestica biće večna. Njegov broj biće povučen iz upotrebe u muškom timu i zauvek će visiti pod svodovima Rođ arene“, navodi se u zvaničnom saopštenju kluba.
Iako su ga povezivali sa velikanima poput CSKA i Fenerbahčea, Dubljević je dočekao da igra Evroligu baš sa svojom Valensijom. Tokom četiri sezone u eliti, potvrdio je ono što su svi znali – da su njegovi neupitni košarkaški kvaliteti itekako primjenjivi na najvišem nivou.
Za kraj, riječi Stefana Markovića najbolje oslikavaju njegovu karijeru: „Mogao je da ode, a izabrao je da postane legenda.“
