Kada predsjednik Crne Gore Milo Đukanović, svjetski čovek, putopisac, akademik, naučni radnik, stvaralac, mislilac, prvi među jednakima a zapravo jedini koji se računa, daje intervjue u nastojanju da odbrani državu (Mila) od tamo nekog golorukog naroda koji po njemu ni ne živi u Crnoj Gori, onda to dobija neku sasvim novu dimenziju njegove ličnosti, piše Nacionalist.rs.
Jer, čovek poput Mila je sposoban da sam sebe uhvati u laži dok govori, ali ga to ne sprečava da nastavi da širi ideje pacifizma, multietničnosti, blagostanja… da se zalaže za mir u svetu, i svetu objasni kako je njegova država zapravo pravi i jedini primer demokratije i poštovanja svih prava na svetu. Njegova država…
Kada je već tako, mora mu se pomoći da ubuduće daje „lepše“ intervjue i ispadne pravi šmeker kakvog sam sebe doživljava.
Prvo, dragi Milo, ovo do sada u pravoslavnom svetu neviđeno okupljanje vernika povodom usvajanja Zakona o slobodi veroispovesti usmerenog protiv Srpske pravoslavne crkve (SPC), kako ti kažeš predstavlja akt protiv države, a ne protiv zakona.
Ukoliko bi ova optužba predsednika protiv svog naroda bila tačna, onda bi to značilo da je ogromna većina pravoslavnog i većinskog naroda u Crnoj Gori bila protiv svoje zemlje. Što ne znači da nije tačno nego je i logički neodrživo, jer ako je narod protiv države onda države i nema, pa time nema i njenog predsednika, koji kao glavni lik filma „Kramer protiv Kramera“, najviše ugrožava ono što navodno brani.
Drugo, litije koje okupljaju stotine hiljada građana jesu i političke jer se jedino političkom voljom može staviti van snage jedan sumanuti zakon, ali to ne znači da su litije protiv države, jer vlada nije država, kao što to nije ni predsednik, već je u ovom slučaju narod i njegov glas – glas Boga u demokratiji.
Za razliku od druga Đukanovića, koji je protiv naroda koji većinski misli suprotno njemu, narod traži da ga vlast i Vlada uvaže, a ne da ga prezrivo i optužujuće ignorišu zbog izražavanja slobodne volje i reči koje u dubokoj veri u Boga izgovaraju. Zapravo, pitanje nije Zakon ili Vlada, jer onaj ko veruje u državu verovao bi i svom narodu, pa bi već stavio van snage Zakon, budući da će u protivnom narod demokratski izabrati novu Vladu i Mila, da bi država bila narodna a ne privatna, kao što jeste.
Treće, SPC nije nikakav velikosrpski projekat kao što kaže brat Milo, već na kanonski način priznata od svih pravoslavnih crkava i od same Vaseljenske patrijaršije, Hristova crkva, koja je bila, jeste i biće tačka spajanja verujućeg srpskog i crnogorskog naroda i u Crnoj Gori i Srbiji, u Vašingtonu i Moskvi, u Briselu i Berlinu, Sidneju i Buenos Airesu, što tebra Milo nikako da shvati, jer mapu sveta gleda samo kada treba da stigne još koja tona belog…
U Crnoj Gori se u vezi sa ovim na silu usvojenim Zakonom ne radi o tajnim srpskim ugrožavanjima države, kako kaže v(j)ečni predsednik, već o javnoj agresiji vlasti protiv pravoslavne vere i crkve, o ugrožavanju ravnopravnosti SPC sa druge dve veroispovesti u CG i pokušaju stvaranja partijske crkve koja bi okupljala bezbožne ljude i kojom bi lično upravljao sam predsedik ateista.
O tome se radi u Crnoj gori, da se SPC oduzme imovina i onda u svete hramove usele bezbožni ljudi kako bi se završio proces stvaranja državnog identiteta novocrnogorstva/milogorstva, kojima NJegoševi Crnogorci i Srbi smetaju, i sve otvorenije bivaju za takvu predsednikovu vlast teret i „unutrašnji neprijatelj“, protiv kojeg treba iskoristiti sva dopuštena i represivna sredstva.
E o tome se radi…, a ne o onome što Milo superstar neistinito tvrdi u medijima, Milo koji još uvek žali za Miloševićevim vremenima i očajnički pokušava da zadrži ulogu izmišljenog čuvara multietničke demokratije na Zapadnom Balkanu koja u njegovoj zemlji sve više postaje poslednji primer autokratije i despotizma. Kao da priznavanje tzv. Kosova nije bilo dovoljno, mora se ići i u Srebrenicu… Hvala ti Milo i neka ti je v(j)ečna slava, a onima što ostanu iza tebe, neka je dragi Bog u pomoći…
Izvor: Nacionalist