Martovska crtica

Piše: Nataša Drakulić

 

Velike Zadušnice; prve ovogodišnje, tzv. zimske, pale su ove godine 9. marta. Velike Zadušnice se uvek datumski pomeraju, sem što je ključni dan subota; padaju četiri dana tokom godine, a to pomeranje je uslovljeno početkom Vaskršnjeg posta, odnosno poslednjom mrsnom subotom uoči njegovog početka, a Vaskrs je ko i Uskrs, znamo svi, pokretni praznik.

Tako bude godina kada se spoje i pravoslavni i katolički. Verujem da se u neka tzv. srećnija vremena, o kojima se više ne uči niti iz istorije niti povijesti, neka deca nisu radovala danima kada su spojeni jer je to manje radosti i svega previše u jednom danu; sigurno je da je sve bilo lepše kada je bilo puta dva.

Dakle, ove godine pravoslavne Zadušnice su bile 9. marta; ko da taj dan po sebi nema dovoljno simbolike u svesti ili sećanju našeg naroda. U mom ima i bitan mi je – toga dana 1991. godine zajedno sa pokojnim ocem u lokalnom kinu gledala sam film „Čaruga”.

Tog 9. marta iliti tada meni ožujka, jer živim u gradu koji se uskoro više nikad neće zvati tako – Titovoj Korenici, sve je bilo divno. Opušteno veče kako u detinjstvu sve treba i da bude i ne znam samo zašto tad to ne shvatamo nego uporno žurimo da što pre postanemo veliki; ja još nemam ni punih 12 i čekam uskoro rođendan ko zapeta puška jer sam u godinama kad ih već zaokružujem i već imam, jedva čekajući da od tog dana kad se to desi – 24. marta s ponosom kažem da već imam 13. Držaće me taj osećaj čitavih sedam dana, a posle tog se više nikad neću baviti tim i takvim glupostima jer ću ih na „krvavi Uskrs“ na Plitvicama sedam dana kasnije, dok ne znam gde mi je otac i na vestima vidim našu razlupanu „ladu samaru“ registracije TK 27-12, imati mnogo više.

Film “Čaruga”. Kako valjda ništa u životu nije slučajno, nedavno sam bila na mestima gde je rođen i školovao se dok se nije odmetnuo, posle i prerušavao u finog uglednika za čije će vešanje ulaznice biti rasprodate danima unapred. Sve to ima u istoimenom filmu Rajka Grlića čiji rad beskrajno poštujem, a bože zdravlja, upoznaćemo se na ovogodišnjem festivalu “Bihać avantura fest”, sticajem okolnosti u mom rodnom gradu, krajem avgusta, čemu se beskrajno radujem.

To veče 9. marta 1991, kad u našem koreničkom kinu sa pokojnim ocem gledam prvi put taj film, pamtiću po sledećem: da mi se stavlja ruka na oči ispred ljubavnih scena vanserijske Ene Begović i Ive Grgurevića (čast mi je da sam imala priliku da ga upoznam) i povratku kući gde će jedno opušteno veče u kasnoj večeri, naravno ličkim polama i čekanju mame da dođe sa posla – paljenjem televizora postati nešto drugo i teško – tenkovi u Beogradu. Mi tad nismo imali fiksni telefon; tata odlazi kod naših komšija, a ja zaspim ne shvatajući ništa, ali osećam zabrinutost; veliki deo naše porodice je u Beogradu.

Neće pričati ni sutra ni narednih dana o tome sa mnom. Ne zapitkujem mnogo, ja čekam svoj 12. rođendan, o poklonu smo se davno dogovorili i biće baš onakav kakav sam htela. Drugari, torta, drugi pokloni, nedelja je bila. Možda zato, zbog uzbuđenja i svega, nisam pridavala mnogo pažnje svim tim prećutanostima; dete sam; kad neko dođe, ja se sklonim zaneta svojim psom, knjigama koje obožavam, dečjim životom. Odrasli nešto tiho govore, ja ne prepoznajem ništa. Samo sedam dana kasnije – nikad neću čuti zvono na vratima zbog kog je ustao. To su ti valjda dečji čvrsti i naivno nevini snovi. A onda ga nema, a nedelja je i Vaskrs je. I ljudi opet dolaze, ovaj put me mama tera u sobu. A njega nema. I onda na televizoru ugledam „ladu samaru“ i slomim se i shvatam da on možda nije živ. Tad se prestalo da bude dete. Zauvek.

Tad sam se prvi put rastala s njim. Vratiće mi ga Bog živog i polomljenog iz zatvorske bolnice u Karlovcu i nikada, ali baš nikada, neće pričati sa mnom ni o tome. Počeće rat, a ja dugo rođendane neću slaviti sa bilo kakvim entuzijazmom.

Drugi put, rastaćemo se u „Oluji“ u Donjem Lapcu; on i mama odlučuju da krenem sa rođacima, oni ostaju čekajući čudo iako je sve gotovo. Kad smo se našli u Beogradu mnogo dana kasnije – sve će biti dobro i sve će biti u redu jer smo zajedno.

Treći put nisam prepoznala ni naznake rastanka; ja ga vozim na posao i krećem za Liku; on mi naravno govori kako ne znam da vozim, ja se klasično ljutim. Nisam prepoznala da je to zaista zadnje. A onda, kad par dana kasnije zazvoni telefon i bude nepoznati broj, ostalih trenutaka se ja više neću sećati. Ni dana sahrane, jednostavno ne. Znam da mi je dato nešto i verovatno je trebalo tako da uopšte stojim na nogama. Biće još malo skoro pa petnaest godina. U međuvremenu sam izvozala milione kilometara; ako i nisam tad znala, sada mislim da znam da vozim.

Nasmejem se ipak svaki put kad se setim tog prekrivanja očiju. Volela bih da mu pričam o Našicama i Osijeku, Čaruginim mestima, o svemu, o meni posle iako znam da sve zna tamo gde je i gde ćemo se opet sresti, ali nekad mi teško pada ova tišina; posebno ovih martovskih dana.