Kraj crnogorskog DOS-a?

Piše Čedomir Antić

Da mu loš karakter odavno nije nadjačao nesumnjivo visoku intelogenciju, Milo Đukanović bi prešao na socijalne teme. Kao SPS i SRS u Srbiji pre dvadeset i dve godine. No, oni su ipak poraženi tako što im je prvi čovek izgubio izbore. DPS-u se čini da im je ostao samo Đukanović, zbog čega ovaj ljudski monstrum danas više liči na svog političkog polubrata Vojislava Šešelja iz 2008. godine, nego na tata Miloševića iz 2000. godine.  Zato je Milošević, koliko god bio zaboravljen i potisnut od svojih političkih unučića, danas nekakav moralni pobednik (što je neviđeni paradoks budući da je reč o srpskom “nacionalisti” koji je izgubio Kosovo i Metohiju i izdao Krajinu; “komunisti” koji je stvorio 80% savremenih srpskih bogataša i pod kojim su se penzioneri ubijali u najvećem procentu od kad postoji naša statistika;  “Jugoslovenu” kome je propala Jugoslavija; “narodnom vođi” koji je bar dva puta falisifikovao izbore u Srbiji i jednom u Krajini i “antiglobalisti” koji je dočekivao  američkog prokonzula sa crvenim tepihom). Milošević je uhapšen, isporučen Hagu – posvađavši tako zauvek inače antropološki sukobljene demokratske pigmeje, iz ropstva je podržavao radikale pustivši SPS da se oporavi uz pomoć nekažnjavanja i zagarntovanosti imovine. Od 2004. do 2012. potrajao je taj prelazak SPS/SRS/SNS u veliki, populistički režim koji se potčinio Zapadu. Nisu baš mnogo sačuvali od ideja koje su navodno baštinili ranije, ali su zato stekli moć i uticaj koji im pre četvrt veka nije mogao da obezbedi ni rat. Vratili su se na vlast, kakvi-takvi. Uostalom, zar to nije jedina svetlost i cilj kojima protuve tipa Đukanovića, Miloševića i sličnih žrtvuju sva dobra – veru, naciju, porodicu, obraz…?

Milo Đukanović to možda ne razume. Ako želi da stekne mesto slično Miloševićevom, pa makar i samo u panteonu crnogorskih fašista, on mora da se malo žrtvuje i zauvek, neopozivo ode. Srećom, ako je po nečemu Đukanović zapadnjak to je onda taj sebični i samoživi odnos prema svome voljenom sebi samome. U nekim drugim uslovima, ne sumnjam, tako bi se držao i Milošević. Da ga nije potraživao Haški tribunal, verovatno bi i danas – u devetoj deceniji života -vodio maleni SPS i bio štula nekoj Koštuničinoj, Đinđićevoj ili Šešeljevoj vladi. Đukanović bi razume se i takvu ulogu voleo, ali ne dok je predsednik Crne Gore. Odatle ova želja da pravoslavlju u Crnoj Gori pruži revanš, te čežnja da na ponovljenoj utakmici nekako pobedi.

Kakva je to kolosalna greška. Crkve i milenijumske religije se ne guše silom. Nepravda, progon i mučeništvo ih, naprotiv, krepe i vode ka trijumfu. Njih je moguće ubiti samo zaboravom. Da je gradio crnogorsku naciju na njenim istorijskim osnovama, ali kao u suštini novi evropski narod, Đukanović bi ostavio SPC starcima i staricama.  Njega je međutim ponela želja da bude balkanski narkos, pa da toj velikoj vlasti i moći doda i patinu pobednika nad jednom čitavom verom i krunu osnivača sasvim nove nacije.

Biće zanimljivo ako uspe glasanje o nepoverenju vladi Dritana Abazovića. Kako će DPS i saveznici formirati vladu? Uz pomoć kupljenih poslanika? Uz pomoć Demokratske Crne Gore? Da li ćemo na antisrpstvu dobiti konačno pomirenje posvađanih crnogorskih komunističkih izdajnika i gonitelja Srptva od 1945. do 1997. godine? To bi svakako bilo i najpoštenije.

I odlično bi sve to bilo. Ponavljajte crnogorske ustaše svoj Staljingrad i svoj Vaterlo… Ojačećete demokratsku većinu. Oslabaćete dvoidentitetaše. Povezaćete nevladin sektor i parohije. Ponovo. Na toj traumi crnogorskog ekstremizma nastaće ponovo trijumf demokratije, ravnopravosti, Srpstva…

Ako ponovo uspe obespravljvanje SPC, ono ipak neće vredeti mnogo ako sila režima ne oduzme crkvi i vernicima njihove svete bogomolje. U tom slučaju režim će ojačati, ali će srpski narod u očaju zatražiti sve što mu pripada. Albanci, Muslimani, Bošnjaci i Srbi uzeće na posletku svoje zemlje, a Đukanovićevom režimu će ostati infernalni diznilend oko Cetinja (ali bez Lovćena i Cetinjskog manastira), delovi Podgorice i izlaz na more kod Bara. Pomogli smo im sa Dadom Uljarević, Momom Radulovićem i Milanom Ščekićem, možda bi mogli da obezbedimo i Brajana Brkovića i Balšu Božovića. Država možda nakon toga neće biti baš ekološka, ali će zato biti kontinentalni park strave.

Premijer Abazović bio bi tada upamćen kao crnogorski Ante Marković. Đukanović će u svakom slučaju ostati balkanski Norijega – tako se to rodilo i neće biti promene kakav god bio istorijski ishod.