KOSOVSKI ZAVJET JE NAŠA BIT

Izlaganje episkopa bačkog Irineja na naučnom skupu „Kosovo i Metohija, istorija i kulturno nasleđe“ na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu UB

„Meni je palo u dužnost, nimalo laku, da pokušam ukratko u okviru postavljenog vremena da kažem nešto o tome koliko je, kako i zašto Kosovski zavet trajno aktuelan za naš narod. Oni među nama, onaj nesoj u našem narodu koji se odrekao Kosovskog zaveta i mnogo čega drugog samim tim, radije govori o kosovskom mitu, ali u strašno izopačenom i siromašnom značenju.

Ti naši saplemenici i savremenici ne znaju da je prvo i osnovno značenje reči mit, mitos isto što i značenje reči logos, reč. Negativan prizvuk reči mit nastao je mnogo docnije. Zato, meni lično ne smeta ako neko u punom značenju upotrebi izraz kosovski mit, ali nikako u značenju koje mu pridaju protivnici Kosovskog zaveta. Celokupna naša povesna pravoslavna svetosavska crkva ovih dana ulaže ogromne napore da u najširim krugovima svog vernog naroda upravo obnovi stvarni značaj i smisao Kosovskog zaveta.

Ideja vodilja je celokupna naša istorija tako što će se i naš srpski Kosovski zavet izmeriti vremenom Novog zaveta, kao večnom i poslednjem zavetu između Boga i čovečanstva. Zavet je u stvari temeljno i polazno duhovno iskustvo naroda. Nije nimalo slučajno što se u dva glavna dela našeg Svetog pisma, Biblije, reč zavet nalazi u samom naslovu – Stari zavet, Novi zavet. Ideja zaveta je veoma duboka. Kao prvo, pojava zaveta pokazuje nam da je čovek ličnost a narod Božiji je saborna ličnost, saborni čovek, slobodan, stvoren od Boga po njegovom liku. Sklapajući savezni zavet Bog daje slobodnu saradnju za svoj plan za spasenje čoveka i sveta. On daje plan suvereno, koji ne zavisi od čoveka, kao što ni stvaranje sveta ne zavisi od čoveka, ali on daje plan za život i za spasenje koji neće da ostvaruje sam, nego traži saradnju čoveka, naroda, zajednice, crkve. Jer, čovek je stvoren po liku Božijem.

Ideja zaveta ukazuje na veličinu, na uzvišenost ljudske ličnosti i zajednice. U mnogim religijama, ličnost čovekova ne igra nikakvu ulogu. Naprotiv, ona je često ono protiv čega se dotične religije bore. Razlog je upravo taj što ne neguju veru u ličnoga Boga, božansku ličnost u jednom biću, nego veruju u veliku kosmičku silu koja u tom biću ne postoji. Ali, ako čoveka vidimo u svetlu oživotvorenja zaveta u iskonskom smislu te reči, onda on ne može biti subjekt zaveta, i nije dovršeno, odnosno savršeno biće kakvim se inače smatra među svim stvorenim bićima. On je u tom slučaju samo biće koje diše i ništa više, kao što je pre nekoliko dana rekao predsednik naše države. Kao biće zaveta čovek ne samo što diše telesno, nego diše i živi duhovno. Izraz koji mi je u ranoj mladosti parao uši, a morali smo da slušamo na časovima marksizma i raznih drugih prilika i neprilika je – društvena životinja.

Sveti starac Justin je pravio oštru razliku između humanizma i hominizma, između čoveka kao duhovnog, zavetnog bića i čoveka kao biološke vrste među vrstama. Naime, već u Svetom pismu Novoga zaveta u delima apostolskim čitamo da je Bog stvorio čoveka i čovečanstvo sa izvesnim teološkim ciljem. Njegova naznačenja Bog mu je dao da slobodno izvršuje ili odbija da izvrši u nekim slučajevima. Čovek kao duhovno biće je jedino od stvorenih bića sposobno za zavet, izuzimajući, naravno, anđele Božije koji su na svoj način takođe zavetna bića. Nije dakle nikakvo čudo što kroz čitavu istoriju izabranog naroda, ideja zaveta, saveza postaje okosnica. Zavet ili savez ostaje do dana današnjega temeljno religijsko iskustvo čovečanstva i nešto što je zaista od Boga dato, što ne predstavlja savez ljudi. Bog sklapa savezni zavet sa čovekom ne zato da bi mu pokazao svoju vlast ili da bi ga primorao da vrši njegovu volju, nego zato da bi mu omogućio slobodnu zajednicu i da bi ga vodio ka spasenju.

Pojam zaveta je u opasnosti ako bude shvaćen bukvalno. Bez unošenja naših misli i pojmova kroz duhovno iskustvo, kroz opštenje s Bogom, ideja zaveta je u opasnosti, da zavet bude shvaćen na spoljašni način, kao mehanički odnos, kao vrsta najamnog odnosa između Boga i naroda Božijeg u smislu „dam da mi daš“, odnosno „ja tebi blagoslov, ti meni vernost“, „ti meni nevernost, ja tebi kaznu“. To nije ni prvi, ni pravi, ni konačni smisao i sadržaj zaveta. Smisao zaveta je apsolutna ljubav između Boga i čoveka, potpuna, uzajamno prožimajuća, i to onakva kakva će se pojaviti tek u ličnosti gospoda Isusa Hrista. U njegovoj ličnosti Bog i čovek su zauvek zajedno i jedno, bez skrivanja, menjanja i mešanja ali i bez razdvajanja i deljenja. Nema veće ljubavi od te da neko život svoj položi za prijatelje svoje, za zajednicu.

I to je u stvari najbolja, najtačnija, najistinitija definicija zaveta. Da vidimo šta je u svetlosti Novog zaveta naš srpski Kosovski zavet, koji se ponekad zove vidovdanski zavet ili vidovdansko opredeljenje. Mi znamo da naš narod ličnost kneza Lazara, njegovo ponašanje pre Kosovske bitke i za vreme Kosovske bitke povezuje sa događajima opisanim u Novom zavetu. Nije slučajno da imamo Kneževu večeru koja je u stvari projekcija Hristove poslednje tajne večere pred stradanje. Po narodnom predanju, izgovorene reči između Lazara i drugih velikaša i junaka o veri i neveri, kao što je Isus na tajnoj večeri proglašavao izdajstvo jednog od svojih apostola. Knez Lazar, opet po narodnoj nepogrešivoj definiciji izraženoj u poeziji, kasnije izražava suštinu Kosovskog zaveta: „Zemaljsko je zamalena carstvo a nebesko uvek i doveka.“ Zemaljsko bez nebeskog može postojati, ali za nebesko se moramo opredeliti da bismo bili verni Bogu, odnosno svom spasenju.

Naš narod, carski narod, nepogrešivo je osetio duhovnu suštinu Lazarevog opredeljenja i njegove ličnosti i duhovnu suštinu onoga što se odigralo na Kosovu Polju. Od tada do danas i dokle god bude Srba na ovoj planeti i da budu pravoslavni, oni će živeti Kosovski zavet. Njime živi svesno ili nesvesno dobar broj naših saplemenika koji su u međuvremenu promenili veru. Navešću, ilustracije radi, primer kada su neprijatelji Kosovskog zaveta srpskog porekla, bezbožnici u Crnoj Gori, odlučili da sruše Njegoševu kapelu na Lovćenu, zato što je ona bila neprekidno podsećanje na Kosovski zavet i na njega kao velikog, nenadmašnog pesnika. Šta se desilo? Radnici nisu hteli da je ruše i dovedeni su zatvorenici, robijaši iz Spuža. Dali su im krampove i rekli da ruše. Jedan od zatvorenika, inače musliman, bacio je svoje oruđe i rekao: „Ja ne rušim ničiju bogomolju.“ Odmah za njim isto su učinili i svi ostali. Tako da su Njegoševu kapelu srušili Srbi bezbožnici. Neki ljudi, čiji su preci bili Srbi, negde u dubini duše imaju osećaj za zavet.

Smatram da je veoma važno insistirati na duhovnoj, koncetričnoj sadržini našega Kosovskog zaveta. On nije samo nacionalni mit, još manje nacionalna ideologija, kako govore određeni među nama. Sadržina ovog zaveta nije nešto posebno, originalno, samo srpsko, mnogi pravoslavni hrišćanski narodi imaju slične ideje vodilje. Sveta Rusija spaja nažalost podeljeni ruski svet: Rusiju, Ukrajinu, Belorusiju. Ideja svete Rusije je zajednička svima njima, ili bi trebalo da bude. Ako ima originalnosti i novine u Kosovskom zavetu, to je činjenica da on nas pravoslavne Srbe drži u zajednici i ljubavi sa ličnošću Hristovom. Zato je on nezamenljiv za naš narod koji ne može postojati bez njega. To je, dakle, Novi zavet izgrađen srpskim stilom i iskustvom, ovaploćenje Novog zaveta na tkivu našeg naroda. To se dešava zahvaljujući svesnom i slobodnom izboru našeg naroda. Sve ove poruke govore da oni koji odbacuju i mrze Kosovski zavet, samim tim odbacuju i svoj narod i sopstveni identitet. U ovom trenutku neću da navodim tragične primere, ali ne mogu da ne spomenem čoveka, a znamo o kome se radi, koji svoje ime sopstvenom izjavom dovodi u vezu sa Dinkom Šakićem.

Posle je pokušao da kaže da je to humor. Ako je to njegov humor, onda je to veća optužba za njega nego da je ozbiljno mislio. Postoje stvari sa kojima nema šale. Neću da pominjem druge ljude koji preziru srpski narod. Nazivaju sebe Beograđanima, a niko nije rođen u njemu. Svako je sa neke svoje čuke, niko im to ne zamera, ali nema niko pravo da odbacuje narod i njegov zavet. Može da se distancira, ali ne može da širi mržnju i neprijateljstvo prema onima koji u to veruju. Naš doživljaj večnog Novog zaveta je ne samo danas aktuelan, nego je trajno aktuelan. Od vernosti njemu zavisi naša budućnost, ne samo istorijska ovde na zemlji. I mi treba da izvršimo neko svoje naznačenje, ili, pak, nas čeka samozaborav ili zaborav. To znači da ako izgubimo zavet izgubićemo identitet, ne u ideološkom smislu. Svi znamo da se nacionalni, kulturni i drugi identiteti sredstvima današnjice, medijima, propagandom, mnogim drugim načinima, mogu oblikovati. Mi smo jedan od naroda na kojima je taj eksperiment vršen, od kojega su pravljene nove nacije kojih nikada pre nije bilo.

One su danas veći neprijatelji našeg večnog zaveta nego drugi narodi. Jezik i zajednička istorija, zajedničko poreklo nisu dovoljni da izraze sadržaj etničkog i kulturnog identiteta. Mora postojati nešto dublje što sve te elemente sastavlja i drži na okupu, a to je upravo zavet, u našem slučaju Kosovski zavet, koji ga drži na okupu. U protivnom slučaju identitet će biti irelevantan ako, kako bi rekao patrijarh Pavle, budemo neljudi umesto da smo ljudi. Onda je svejedno da li se zovemo Srbi, ili nekako drugačije. Setimo se kako su Jevreji plakali nad Jerusalimom. U našem slučaju ako zaboravimo Kosovo i Metohiju, Peć, Prizren, Gračanicu, sve naše svetinje, sami sebe ćemo zaboraviti. Ne dao Bog.“