Jeste li Vi, Perunoviću, stvarno evropski prvak?

Piše: Slaviša Čurović

 

Priča mi najbolji sportista Crne Gore, svih vremena, Miodrag Perunović, da su mu svojevremeno za vakta i trenutka DPS genija, rekli da kao svjetski vicešampion u boksu ne može više da bude u prvoj grupi za nacionalna sportska priznanja, nego da mora da ide u “ drugu grupu“.

Pozove on tada u ondašnje Ministarstvo sporta i omladine, ljubazna DPS sekretarica na čistom narečju novog govora, objašnjava da je to tako sad rangirano ( po osmišljenju ministra Janovića) i da sad ne može da ostane u prvoj grupi.

Zalud Perun objašnjava da je i Evropski prvak u boksu, jedini evropski prvak u toj najtežoj sportskoj disciplini iz Crne Gore. Ja uvijek dodam, najuspješniji sportista u bilo kom pojedinačnom sportu u državi nam. Samim tim i najbolji u svim drugim.

No, ode Perun do ministarstva sporta sjetno se sjećajuću Kelna 1979-te, kada je u finalu pobijedio Savčenka, strah i trepet iz SSSR-a i postao prvak Evrope i kaže da mu i po tom novom sistemu pripada prva grupa. Čisto za ove mlađe da kažem da je njegova pobjeda u finalu 1979-te toliko velika da je jedini ekvivalent kao da neko juče pobijedi Lomačenka u amaterskom finalu, Fjurija danas u profesionalnom, a Tajsona onomad, bilo gdje.

Sačeka ga tadašnji ministar i sam nekadašnji sportista, poznat mlad i uspravan. Tek uslijedi pitanje našeg tadašnjeg ministra: „Stvarno ste bili evropski prvak Perunoviću?“.

Znam opori Perunov osmjeh i dobrotu veću od Jadranskog mora (po kom je tadašnji ministar učio da pliva s loptom i bude jedan od 30.000 ljudi u svijetu koji se bave vaterpolom .Boksera je par miliona, čisto da se zna) s kojom je dočekao ovo pitanje jednog foteljaša sa dobrim odijelom.Odgovorio je: „A eto bio sam…“.

Tek ostade on sa tom krvavo zarađenom medaljom u prvoj grupi za sportsku penziju, jer zlato je zlato. To ni vlast ne oduzima.

A čemu sve ovo? Kad bih povlačio analogiju između Peruna i osvajanja npr.tog svjetskog srebra na BAPS-u sa samo 20 godina, ili tog njegovog Kelna i zlata sa 21 godinom, Tamperea i srebra sa 23, sa kulturom onda me ne bi čudilo da mene neko iz rukovodećih struktura kulture pita čime se inače bavim, dok ovih dok šetam kroz Podgoricu i gledam kako, slični ovim nekadašnjem ministru, geniji pozorišta nacionalnog imaju na Sv.Savu pretpremijeru sa đavolima na sceni, Djale i Blagota govore na tribini o NJegošu onomad, a naslednici ovih prvih, junoše i njihovi rođaci se spremaju da izrežiraju koju “ predstavicu“ za koji dan. Naravno, honorar je obezbijeđen. A ako nije, ranije se to sve poobavilo.

Izgleda se džabe krečilo, na pozorište mislim.

A sport smo bili doveli da našeg Mija pitaju da li je bio evropski prvak…

Možda neko da upita Petra Božovića, njegovog kuma: “ Hajde dođi da budeš gost u svojoj kući, Crnoj Gori“.

Meni je tako rečeno, ili slično.

Onomad.

P.S.

Možda se nešto i nauči u međuvremenu i o kulturi, za boks ne pitam. Tu svi znaju sve, kao i za ovo prvo – za kulturnu strategiju. Samo, vrijeme govori kuda ćemo i kako bismo mogli. Za sada ne mijenjamo ništa, čekamo da neko priupita: “ A imate li vi pozorište?“.

Nisam siguran da li je potvrdan odgovor tačan.

„Pokušaćemo“, je najbolji.

Ili je najtačniji: „Samo da okrečimo, pa ćemo imati“.

„Majstori su spremni, samo da dođu, pa ćemo do tad vidjeti da li krečimo ili ne“.

To je trenutno najpošteniji odgovor.

Perunovu medalju nisu mogli da prekreče. Ni onda ni sad. Jer zlato se osvaja,ne dobija se.

Za pozorište, ne znam. Ima valjda vremena. Ili se pitamo: „Imamo li ga?“.