JESTE LI VI, GOSPOĐO ŽBANIĆ, GLEDALI SVOJ FILM?

Piše: Milan Ružić, književnik

Bosanskohercegovačka rediteljka Jasmila Žbanić, dala je pre nekoliko dana opširnije saopštenje o tome zašto joj je stalo da se njen film „Quo vadis, Aida?“ prikaže na RTS-u.

Naravno da je izjavu započela provokatorski, što je u daljem obraćanju i nastavila, pa je rekla da je „neformalno načula“ da za dozvolu RTS mora da pita predsednika Republike Srbije. Zatim je rekla kako joj nije jasno na koji će način RTS objasniti svojim gledaocima zašto im „ne prikazuje najbolji evropski film, najbolje rediteljke i najbolje evropske glumice Jasne Đuričić, film nominovan za Oskara, film koji je prikazan na svim kontinentima“. Podrazumeva se, nakon ove kanonade samopohvala, sarajevska rediteljka je otkrila, kobajagi usputno, a najveći deo saopštenja je posvetila tome, da joj je stalo da se taj film prikaže na RTS-u zato što su nju i njene sugrađane „srpska ratna artiljerija i snajperi“ godinama držali okupirane bez „hrane, vode, struje, grejanja, lekova“. Uz trešnju na vrhu, valjda zato što im je sada vreme, gde navodi da su ih „JNA, vojska RS i pripadnici paravojnih jedinica iz Srbije ubijali i mučili“.

A onda je, kako to najčešće ide nakon ogromnog broja napada, ali i bacanja lovorovih venaca oko svog vrata, izjavila da njen film može da „otvori put boljem razumevanju i većoj empatiji među ljudima“ trijumfujući u ovoj, barem po konceptu, potpuno besmislenoj izjavi rečima: „Nadam se da je nakon trideset godina od početka rata došlo vreme za to. Ili nije?“

Pa ovako… Ne može me niko ubediti da je onaj ništavni film Denisa Tanovića zaslužio Oskara, jer u to ne veruju ni oni koji su ga tom nagradom ovenčali politike radi, pa se Oskar ne može i ne sme uzimati kao merilo bilo čega, osim kao priznanje političkoj podobnosti ili aktivizmu u oblasti modernih iščašenja koja traže priznanje iz svojih novcem napunjenih bunkera raznih udruženja za prava ovoga i onoga. Stoga, argument o Oskaru ne stoji. Jasna Đuričić je srpska glumica i ljudi iz Srbije je stalno gledaju u mnogim filmovima, serijama, kao i u njenom matičnom pozorištu. Opet promašaj sa argumentacijom. Svi filmovi koji se snime, prikazuju se na svim kontinentima ako ima ko da ih gleda, jer postoji nešto što se zove internet, kao i brojne platforme i striming servisi. Bolje je da je dala broj gledalaca kao argument, nego gledanost na svim kontinentima, mada, verujem da broj ne spominje, jer nije baš da je išao preko trocifrenog. O tome da li je u pitanju najbolji evropski film i najbolja rediteljka dovoljno govori u prilog to da su oba priznanja, uz ono Jasni Đuričić, dodeljena na istom festivalu, pogodite kom!

Ne znam da li je Jasmila Žbanić uopšte gledala svoj film kada o njemu priča kao o materijalu za pomirenje i izvoru međusobne empatije. Prostora za tako nešto u ovoliko jednostranom pogledu na složene istorijske procese i oluju besmisla koju je ovde nanela Amerika u saradnji sa onim delom Evrope koji sad tom filmu daje nagrade jednostavno nema. Film je u svojoj srži apsolutno antisrpski, i iako u njemu postoje i određene činjenice o zločinima pojedinih srpskih jedinica, pa se ne može pričati o pomirenju kroz takav film sa onim narodom koji je predstavljen jedinim i apsolutnim krivcem za rat. Da ovo sočinenije sarajevske rediteljke ima u sebi barem malo istine ili mrvu saosećanja i prema srpskim žrtvama u okolini Srebrenice, a njih je bilo mnogo, mogli bismo da pričamo o pomirenju. Ali ako sarajevska rediteljka Srbe prikazuje kao potpuno indiferentne prema stradanju srebreničkih muslimana, kao neke prikaze koje se smeju i piju pivo dok se u njihovom gradu ubija, onda njena želja za prikazivanjem filma na RTS-u nije umetničke prirode, niti prosvetiteljske, već isključivo propagandističke.

To je sramota s obzirom na to koliki je broj srpskih žrtava u dvadesetom veku, često i posredstvom bosanskih muslimana, što je istorijska činjenica, a ne moja izmišljotina.

Ako je već taj film toliko prikazivan i nagrađivan u celom svetu, kao što kaže sarajevska rediteljka, zašto je toliko važno da bude prikazan u Srbiji, pitao bi se neko. Pa baš zato što je taj film, čini mi se, i napravljen ne kako bi se zadovoljila nekakva pravda, niti kako bi se iko utešio, pa čak ni kako bi sarajevska rediteljka zadovoljila svoje potrebe za umetničkim izrazom, već samo zbog toga što treba Srbe predstaviti kao zločince i navesti da se među sobom okrivljuju i svađaju.

Sarajevska rediteljka je izjavila: „Mene kao evropsku filmsku autorku ova televizija (RTS) profesionalno ni malo ne zanima, ali me zanima kao građanku BiH. Simbolički, rat će biti gotov kada javni servis RTS prestane da bude u službi ratno-huškačke propagande.“

Gospođo Žbanić, ako vas kao „evropsku filmsku autorku“ RTS „profesionalno“ ne zanima, čemu onda još od premijere filma ta stalna težnja da se on prikaže na ovoj televiziji i zašto se, a to vidimo iz vaše izjave, sve vreme raspitujete kroz „neformalne razgovore“ o opciji prikazivanja filma na mestu koje za vas simbolizuje sve najgore, a pod pretpostavkom da biste moje nagađanje o propagandi ocenili kao netačno? A ako vas zanima kao „građanku BiH“, onda ga prikažite u Sarajevu, a ne na RTS-u. Na kraju, zar filmovi ogromne umetničke vrednosti, na šta se vi svakako pozivate nabrajajući nagrade, ne nađu uvek put do publike? Postoji li neki film Emira Kusturice koji Sarajlije nisu gledale, pa čak i one filmove iz postsarajevskog dela karijere? Čisto sumnjam. Ako toliko verujete u svoj film, dajte šansu vremenu da uradi posao za vas.

A vašu izjavu da bi tek prikazivanjem filma na RTS-u „rat bio gotov“, pa makar i simbolički, ne možemo smatrati ničim drugim osim vašim priznanjem da rat traje i da je iz tog ubeđenja film i snimljen, dakle, kao oružje, istina, rekli ste simboličko.

Međutim, znam ja šta vas boli. Boli vas to što izostankom prikazivanja na RTS-u nećete posvađati Srbe. Kao što Kosovo i Metohija neće biti nesrpski dok ih se Srbi sami ne odreknu, tako ni taj film i „genocid“ o kom govorite neće biti, u očima sveta, relevantni dok ih Srbi ne priznaju. A glumci iz Srbije, ovo među nama, što bi rekao Maradona Kastru, vam povlađuju i govore kako ste u pravu iz samo jednog razloga, a to nije ovaj vaš, već da bi dobili neku ulogu, jer tržište regiona je ipak veće od srpskog.

Vi niste netalentovana rediteljka, ali kako bi vaš talenat bio u potpunosti iskorišćen, prebacite se na propagandističke spotove i reklame. Tamo leže novac i uticaj, a posla će, s obzirom na to kako se razvija revizija istorije, uvek biti. Kako bi propagandna nota u sledećem filmu koji budete pravili o Srbima kao ubicama, mučiteljima i silovateljima bila manje primetna, nemojte ga najavljivati skoro kao dokumentarac.

Nije veliki film ako imate scene sa ogromnim brojem statista, jer statisti nisu nešto što publika i istorija filma pamte. Znate i sami, jer već godinama statirate kao reditelj po Evropi. I završite taj rat u sebi. Za nas je taj rat gotov, a kad se vi izvučete iz te samoopsade sebe, javite se RTS-u sa nekim novim filmom.

(Iskra)