piše: Dražen Živković, Grobar iz Podgorice
Dani nakon odlaska Željka Obradovića iz Partizana otvorili su prostor za jednu od najlicemjernijih priča u javnosti: pokušaj da se njegov odlazak objasni politikom, državom, predsjednikom Aleksandrom Vučićem, atmosferom u zemlji, navijačima, medijima — svime, samo ne onim što je jedino relevantno u sportu: rezultatima, hemijom i kontrolom ekipe. Ta konstrukcija je i pogrešna i opasna, jer skriva istinu koju svi znamo: Obradović je imao u Partizanu sve što je poželio. I sportsku vlast i finansijsku podršku i logističku moć. I nije uspio. I ovo nije napad na njega. To je notorna činjenica.
Obradović nije došao samo iz romantičnih razloga – došao je za ozbiljan ugovor u Evropi
Dosta je mitologije. Željko Obradović jeste legenda evropske košarke. Željku hvala za sve što je dao Partizanu. Ali isto tako, budimo pošteni — ni Partizan njemu nije ostao dužan. Ni finansijski, ni emotivno, ni navijački. Dao mu je platu kakvu u Evropi imaju samo treneri iz samog vrha. Dao mu je pune tribine, podršku, atmosferu kakvu nemaju ni bogatiji klubovi. Dao mu je status ikone koju niko nije osporavao. Ali on nije došao u Partizan kao dobročinitelj koji radi iz ljubavi. Došao je za ozbiljnu, evropski vrhunsku platu. I neka je. Ljudi koji znaju da rade treba da naplate svoje znanje. Ali onaj ko naplati — mora i da odgovara. I tu je ključ. Rezultata nije bilo, a sport ne poznaje izgovore.
Partizan je ove sezone igrao:
• bez hemije,
• bez identiteta,
• bez autoriteta u svlačionici,
• bez kontrole nad ključnim igračima,
• i bez ikakve vidljive konceptualne linije.
To nije politika.
To nije Aleksandar Vučić.
To nije državna orkestracija.
To je – neuspjeh trenera.
Trener koji sam bira igrače, sam radi selekciju, sam ima moć da odlučuje o sastavu, minutima i rotacijama — ne može pobjeći od odgovornosti. Ako sam sve biraš, za sve i odgovaraš.
Ali ima jedna stvar koja je pekla mnoge od nas, i koju niko neće naglas da kaže: bilo je ponižavajuće gledati kako obični navijači ne mogu da kupe kartu, dok su prvi redovi rezervisani za „goste“ koji sa Partizanom nemaju ni emociju, ni istoriju, ni identitetsku vezu. Ljudi koji nisu proveli ni jedan sat na kiši pred Pionirem, ni jednu noć u autobusu za gostovanje, ni jedan trenutak navijačkog života — a sjedjeli su u prvom redu samo zato što su bliski pojedincima, menadžerima, interesnim krugovima.
To bode oči.
To boli navijača.
Jer ja ne priznajem nikome da je veći Grobar od mene.
Nikome ko je do Partizana došao kroz VIP ulaz, preko liste, preko poziva, preko lože.
Mi smo Partizan nosili kada nije bilo para, kada nije bilo komfora, kada nije bilo glamura — i nismo za to tražili ništa.
Od Partizana nisam dobio ni pare, ni privilegije, ni mjesto u prvom redu.
Dobio sam samo stres, nervozu, slomljene živce i uspomene koje ne možeš kupiti ni svim budžetima Evrolige.
I neka sam.
Tako treba.
Ali dosta je više laži, romantičnih priča i demagogije.
Partizan nije privatni klub, nije interesna loža, nije platforma za privilegovane.
Partizan je klub onih koji ga nose u grudima — i kada je najteže i kada izgleda najgore.
To je istina.
Sve ostalo su priče.
Histerija na mrežama šteti Partizanu, a ne brani ga
Društvene mreže su eksplodirale od dramatičnih poruka:
„Partizan je gotov bez Željka.“
„Propast kluba.“
„Sve je politika.“
„Bez njega klub neće postojati.“
To je opasna laž.
Partizan je bio veliki prije Željka.
Partizan će biti veliki i poslije Željka.
Partizan je preživio i veće oluje nego ovaj sportski pad.
Društvene mreže nijesu i neće biti mjerilo identiteta kluba.
Partizan nikad nije bio klub jedne ličnosti
Partizan je:
• profa Aleksandar Nikolić,
• Praja Dalipagić,
• Dragan Kićanović,
• Duško Vujošević,
• Željko Obradović,
i Đorđević, Danilović, Paspalj, Divac, Bogdanović, Krstić, Grbović, Savović, Farčić, Todorić, Žeravica, Marić i desetine drugih ljudi koji su ostavili trag.
Ali niko od njih nije bio iznad Partizana. Najmanje sada. Kao što ni odlazak Željka ne mijenja suštinu kluba. Partizan ostaje – imena prolaze. I da, bilo je licemjerno gledati prve redove
Nekima možda smeta istina, ali ne može se bježati od nje: bilo je degutantno da navijači koji žive za klub ne mogu da dođu do karte, dok se u prvim redovima iz sedmice u sedmicu pojavljuju razni „biznismeni“, ljudi s reputacijama koje nemaju dodira sa duhom Partizana ili sportskim integritetom. I nije stvar u tome ko je ko. Stvar je u tome što se Partizan pretvarao u privatni salon privilegovanih, dok su obični navijači gurani na margine.
To ne ide uz Partizan. Nikada nije išlo.
Obradović je mogao da pokaže veličinu odlaskom – ali pismo iz Atine to nije bilo
Veliki treneri u velikim klubovima govore pred kamerama. Stanu pred navijače. Objasne. Preuzmu odgovornost. Završe poglavlje dostojanstveno. Pismo iz Atine nije odlazak dostojan veličine Željka Obradovića. To je bio izbjegnut susret sa javnošću. A javnost ga je očekivala. I sad dolazi ono najvažnije: ko je Grobar, a ko nije. Veliki klubovi se ne mjere kada je lako. Mjere se kada krene nizbrdo.
Ako je išta dobro u ovoj krizi, onda je to što razdvojila suštinu od privida. Partizan ne živi kroz jednog trenera, nego kroz generacije koje dolaze i odlaze. Ovaj klub nije nastao juče, neće nestati sjutra, niti zavisi od jednog čovjeka — ma kako velik bio. Zato se sada postavlja samo jedno pitanje: ko je Grobar samo kad je glamurozno, a ko je Grobar i kad je teško?
Odgovor će se vidjeti vrlo brzo. A Partizan — on će svakako ići dalje. Jer njega su stvarali ljudi, ali ga čuva nešto mnogo veće od ljudi.
Partizan ide dalje. Kao i uvijek.
A oni koji misle da je klub propao jer je jedan čovjek otišao — nikada nisu razumjeli šta je Partizan.
Ја да се питам, моментално би укинуо „партизан“. 1 због нарко убица, имали су простор у стадиону гдје су људе убијали и мучили. 2 ради Туђмана 3 ради Вучића 4 зато што асоцира на тита и његове хорде . 5 ново и е би било „Равногорац“