Gorki plodovi radikalnog feminizma

Piše: Dragana Miljanić, bivša poslanica i član Srpske stranke Zavetnici

Za pojmove ljudi koji razmišljaju u kategorijama tradicije i koji se danas ideološki najčešće identifikuju sa hrišćanskim konzervativizmom – a kojima i sama pripadam – shvatanje roda je krajnje jednostavno: za nas je ta reč sinonim za biološki pol. Naravno, neko bi ovde rekao da postoje i biološki primeri androginizma i drugih aberacija, ali broj takvih slučajeva je zanemarljiv, te na bilo koji način ne može uticati na osnovnu biološku istinu da postoje samo dva pola.

Zaista, svet je na ovim principima funkcionisao hiljadama godina unazad i – mada je oduvek bilo ljudi kojima možda nije prijala njihova rodna uloga – do nedavno nikome nije padalo na pamet da bi samovoljno mogao da odluči da bude bilo šta drugo, osim onoga što je postao rođenjem. Recimo, podvig Jovanke Orleanke, koju savremeni teoretičari roda ponekad vole da izdvoje kao primer za koji misle da ide njima u prilog, utoliko je veći što je ona sve svoje pobede ostvarila upravo u okviru svoje rodne uloge, a ne u bilo kakvom pokušaju njenog menjanja.

„Krosdresing” (Cross-dressing) je oduvek postojao, razni oblici homoseksualizma takođe, ali do nedavno nije bilo tehnoloških mogućnosti da neko svoje polne karakteristike, makar i na pojavnom nivou, menja hirurški, ili da u predadolescentnom uzrastu počne da uzima blokatore puberteta – supstance koje su izuzetno opasne i za odrasle, a pogotovo za decu.

Poricanje realnosti

Donekle ostaje misterija kako su teorije radikalnih feministkinja liberalne i levičarske političke orijentacije iz 1970-ih godina prošlog veka, o tome da postoji suštinska razlika između pola i roda, stekle toliku popularnost čak i u akademskim krugovima. Ne možemo, a da se ne zapitamo, kakva su se to revolucionarna naučna otkrića pojavila pre pola veka, da bi opravdala čitav niz suštinskih promena višemilenijumske paradigme.

Na primer, tokom te, sedme decenije 20. veka, deo naučne zajednice je glasanjem doneo odluku da homoseksualizam nije psihijatrijski poremećaj. To je situacija koja pomalo podseća na onu izjavu Alberta Ajnštajna, kada je čuo da njegovu teoriju relativiteta osporava 100 eminentnih fizičara, našta je on, navodno, odgovorio: „Zar ne bi bio dovoljan jedan jedini, ako nisam u pravu?” Dakle, do kakve je to velike spoznaje ili uvida došla nauka 1970-ih godina prošlog veka i kojom metodologijom je tačno utvrđeno da nešto – što je do tada smatrano indikacijom psihijatrijskog poremećaja – više ne spada u tu kategoriju, ili da su reči, koje su označavale polnu pripadnost, kao sinonimi, odjednom postale suštinski različite?

Levičarske naučne teorije su već od Marksa imale tu pretenziju da naprave otklon od objektivnog tumačenja realnosti i da pristup naučne metodologije zamene ideološkim sočivom. Naime, za levicu – od samog njenog nastanka – realnost ne treba da se tumači na naučni, nego na ideološki način. Ideje nemaju značaj same po sebi, nego se gledaju isključivo u kontekstu „klasne borbe”. Ukoliko su za Marksa proleteri bili potlačena klasa, za radikalne feministkinje to su postale žene. Marks je smatrao da je proleterima njihovim rođenjem nametnuta društvena uloga robova, a radikalne feministkinje su u njegovim idejama pronašle inspiraciju da na isti način tretiraju žensko pitanje. Upravo u ovim procesima možemo da pronađemo objašnjenje rađanja „roda”, kao nečega što je od izražavanja biološke činjenice pretvoreno u socijalni konstrukt, odnosno, ulogu koju patrijarhalno društvo nameće ženama.

Danas je teško sa sigurnošću zaključiti da li su radikalne feministkinje 1970-ih godina mogle da pretpostave da će njihov veštački i naučno potpuno neutemeljeni pokušaj odvajanja roda i pola, za svega pola veka imati implikacije postavljanja pitanja da li uopšte postoji nešto što može da se definiše kao žena. Za svega 50-ak godina, ideja roda – odvojenog od svoje polne realnosti – prešla je put od borbe za društvenu ravnopravnost žena do poricanja postojanja žena. Sada imamo raznorazne bizarne kovanice, kroz koje se biološke žene pogrdno nazivaju „grudohranilice” (breastfeeders), pa je jedina kategorija čiji se osećaj ženstvenosti u politički korektnom diskursu ne negira, ona koju čine biološki muškarci koji tvrde da se osećaju kao žene.

Dakle, da pojasnimo ovu neverovatnu konstrukciju: ukoliko „biološka žena” za sebe tvrdi da je žena, ona time na neki način izgleda vređa one biološke muškarce koji žele da se osećaju kao žene. Svako razuman bi se upitao u čemu je ovde uvreda, a odgovor je zastrašujući: uvreda je u činjenici da biološke žene imaju reproduktivne organe koje biološki muškarci nemaju, a ove biološke činjenice predstavljaju opterećenje za njihov osećaj rodnog identiteta. Dakle, samo isticanje ženskih bioloških karakteristika u nekim krugovima počinje da se tretira kao vrsta fobije prema muškarcima koji se osećaju kao žene.

Nažalost, ništa od prethodno napisanog nije opis košmara neke mentalno obolele osobe koja se poverila svom psihijatru. Ovo su, zapravo, tvrdnje koje su sve češće zastupljene u medijima, na univerzitetima i naučnoj publicistici. Teorije roda i teorije izopačenosti (queer) postale su akademske discipline koje se legitimno proučavaju – ne kao deo deluzija neke psihički obolele osobe – nego u okviru univerzitetskih kurikuluma. Dakle, za svega pedesetak godina, zapadna civilizacija je, na neki način, uspela da dođe do tačke kolektivnog poricanja same realnosti.

Ove deluzije su nastale iz tvrdnje da je patrijarhalno društvo bilo neravnopravno i da je milenijumima na veštački način ljudima od detinjstva nametalo rodne uloge, što se doživljava kao vid represije i tiranije. Međutim, da li je to zaista tako? Naime, tradicija potvrđuje da deci nikada nije bila nametana nikakva rodna uloga. Ako već pokušavamo da govorimo o trećem rodu – u filološkom smislu to je srednji rod – a jedina razumna živa bića na koja se taj rod primenjivao su, upravo – deca.

Dakle, to je kapitalni dokaz u istoriji čitave civilizacije, da deci nije nametana bilo kakva rodna uloga i da su u strukturalnom smislu viđena kao bespolna bića. Štaviše, najveći broj ljudi se nesumnjivo opredeljivao za svoju „rodnu ulogu” upravo zbog svojih bioloških i polnih karakteristika. Jednostavno, muškarci su po konstituciji snažniji od žena, tako da je teži fizički rad ili ratovanje oduvek bio njihovo prirodno opredeljenje, isto kao što su se žene, po svojoj prirodi, opredeljivale za lakše i suptilnije poslove. Takođe, u reproduktivnom smislu nije bilo – niti danas postoje sumnje da su biološke žene jedine koje su sposobne da zatrudne i rode dete.

Uzroci izopačenosti

Sagledavši celu ovu problematiku, ostaje nam i pokušaj da pronađemo stvarne motive koji su pokrenuli ove apsurdne procese i doveli do prihvatanja ovako nastranih i naučno neutemeljenih ideja. Čemu to poigravanje sa terminom „rod” (gender)? Reklo bi se da postoji nekoliko motiva. Osnovni, i verovatno neupitan, mogao bi da se potraži u androfobiji – strahu od muškaraca i njihove društvene uloge – na kojoj počiva sistem koji se naziva patrijarhat. Očinski autoritet je temelj za konstrukciju bilo kakve zajednice: porodice, naroda ili države.

U eri korporativne ekspanzije – kojoj smetaju državne granice i nacionalni suvereniteti – nema mnogo mesta za dilemu da li je taj muški princip upravo psihološka osnova, koja je viđena kao prepreka koja mora da bude uklonjena. Svakako, možemo naivno da verujemo da međunarodni fondovi i multinacionalne korporacije finansiraju kvir i džender studije iz filantropskih razloga, ali mnogo realnija perspektiva je da razvojem ovakvih ideja u određenom društvu, proporcionalno slabe njegovi kapaciteti za samoodbranu.

Na ovaj način nastaju „otvorena društva”, ona koja sve ređe imaju adekvatan odgovor na ugrožavanje interesa narodnih i državnih zajednica. Strah od takve uloge muškarca zapravo je uzrok konstrukcije pojma roda kao sociološkog, a ne biološkog fenomena. Ako rod nije čvrsto utemeljen u biološkoj realnosti nego fluidan – onda i ona najvažnija rodna uloga, čija je svrha odbrana društva, postaje marginalna. Međutim, postoje i mnogo strašnije mogućnosti i potencijalni motivi za ovakve konstrukcije. Naime, forsiranje džender i kvir ideologija u predadolescentskom, pa čak i predškolskom uzrastu, nesumnjivo ima funkciju seksualizacije dece.

Kakvu poentu može da ima navodni ples izopačenih muškaraca – koji se nazivaju dreg kraljice (drag queen) – pred decom predškolskog uzrasta? Inicijatori ovakvih nesuvislih događaja tvrde da je njihov motiv u tome da deca od malih nogu prihvate „drugačije identitete”. Međutim, interesantno je da je jedini model drugačijeg identiteta koji se deci predstavlja zapravo obrazac seksualno promiskuitetnog ponašanja. Čak i ako bismo prihvatili da neki mušakarc ima osnova da se oseća kao žena – nameće se pitanje zbog čega je jedini prepoznatljivi model ženstvenosti neka forma erotizovanog plesa ili striptiza. Zar nije dovoljno da neko, ko se oseća kao žena, obuče neku pristojnu haljinu, na lice stavi neku diskretnu šminku, kao što to radi i velika većina bioloških žena koje žive na našoj planeti?

Nakon ovakvih manifestacija, sledeći logičan korak bio je uvođenje pubertetskih blokatora u predadolescentnom periodu – što se forsira kao sloboda izbora dece koja bi tom opasnom tretmanu trebalo da budu podvrgnuta. Dakle, decu, koja nisu ušla u pubertet, ne smatramo dovoljno zrelom da mogu da kupe alkohol, dobiju vozačku dozvolu, da glasaju, da se zaposle, ili donesu odluku da stupe u seksualni odnos, ali se očekuje da imaju dovoljnu zrelost da donesu odluku koja će fatalno i trajno uticati na ostatak njihovog života.

Ukoliko se takvim odlukama da legitimitet, zar neće logična posledica biti da deca zapravo imaju i dovoljnu zrelost da odluče da stupe u seksualni odnos sa odraslom osobom i da niko – pa ni roditelji – nema prava da im uskrati takav izbor? S obzirom na činjenicu da se paralelno s ovim trendovima već uveliko razvila ideja da oni koje smo ranije nazivali pedofilima sada dobiju naziv „MAP” (engleska skraćenica za Minor attracted person, odnosno – osobu koju privlače maloletnici), reklo bi se da itekako imamo razloga za zabrinutost.

Dakle, kvir i džender teorije u osnovi jesu motivisane strahom od onoga što u društvu predstavlja muški rod ili muški princip. Već i samo proglašavanje roda za društvenu konstrukciju je zapravo izraz straha onih koji strepe od te muške uloge. Ovo nam daje osnova da pojavu o kojoj govorimo definišemo kao androfobiju, odnosno strah od muškaraca ili dženderofobiju, kao strah od bioloških polnih uloga, koje svako od nas stiče rođenjem. Najgore od svega, sve ove ideje su projekcija jedne ubedljive manjine čovečanstva koja ima nesrazmernu količinu moći i uticaja u svetu. U pitanju je onaj čuveni jedan procenat pripadnika samozvanih elita, koje imaju iracionalnu ideju da im naš svet i svi njegovi žitelji, pripadaju po nekom, samo njima shvatljivom pravu.

Obespravljene žene

Čuveni holivudski producent, Aron Ruso, u dokumentarnom filmu, objavljenom nakon njegove smrti, prepričao je svoj razgovor sa jednim od pripadnika porodice Rokfeler. Kada ga je Ruso pitao zbog čega je Rokfeler fondacija finansirala pokret ženskog oslobođenja, sagovornik mu je iskreno odgovorio da su njegovi preci shvatili da su do tada oporezivali samo jednu polovinu čovečanstva, odnosno muškarce koji su imali pravo na rad. Ova anegdota solidno ilustruje motive današnjih centara moći. Oni su uvek sebični i orijentisani prema profitu i dominaciji. Jednom kada se naučne istine i biološke činjenice dovoljno relativizuju, uspostavljanje kontrole nad pojedincima i čitavim društvima biće drastično olakšane, jer će ljudi biti gurnuti u samoživost i traganje za identitetima koji nemaju nikakvo uporište u realnosti.

Takvi ljudi, čak i kada bi to hteli, nikada ne bi mogli da pruže efikasan otpor umišljenim gospodarima sveta. Uprkos svemu, realnost u našem svetu i dalje ima jače uporište od bilo čijih fikcija. Najveći deo čovečanstva i dalje ne odstupa od tradicionalnih obrazaca na kojima počivaju društvo, zajednica, pa i čitava civilizacija. Velika većina čovečanstva i dalje prihvata značaj tradicije u svim segmentima, pa i u segmentu „rodnih uloga”, koje nisu ništa drugo do sinonim za biološke polne karakteristike. Današnji gender i kvir teoretičari odbijaju da daju konkretan odgovor na pitanje šta je to žena – zato što oni takav odgovor ni nemaju. Za razliku od njih, svi oni koji prihvataju tradicionalni pogled na svet i sistem vrednosti, bez bilo kakve sumnje će odgovoriti da je žena isto što i majka – osoba koja rađa dete.

Ukoliko se feminizam ikada borio za ideal ženske ravnopravnosti, potpuno je jasno da su savremene radikalne feministkinje tu borbu izneverile odvajanjem pojma roda od njegovog prirodnog i biološkog utemeljenja, čime su pokušale da poreknu i samo postojanje bića koje se zove žena. Uprkos čitavom njihovom trudu i beskrajnim fondovima koji su uloženi u širenje ovih sumanutih ideja – sama činjenica da se takve ideje uvode nasilno i uz upotrebu cenzure jasno pokazuje da one nemaju naučno utemeljenje – niti bilo kakvu perspektivu dugoročnog opstanka. Naime, ukoliko zaključimo da su pol i rod reči koje su sinonimi, time nestaje bilo kakav prostor za besplodne rasprave o ovim i sličnim pitanjima.

 

Izvor: Novi Standard