Doktor Strendžlav u akciji

Piše politički filozof Dragoljub Kojčić

Obrnuti posrednički ratovi: pred našim očima događa se inverzija za koju je teško pronaći presedan: mali igrači dospeli su u poziciju da diriguju političkim i vojnostrateškim procesima, da velike sile ratuju za njihov račun, a oni postaju gospodari rata i mira.

ilm Stenlija Kjubrika „Doktor Strendžlav”, ili u našem bioskopskom prepevu „Kako sam pobedio strah i zavoleo bombu”, naravno atomsku,  u kombinovanoj formi satire i crnog humora, nagovestio je obrise sadašnjeg vremena. Film smo gledali krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, zasmejani gegovima Pitera Selersa u relativnoj udobnosti postojane  hladnoratovske ravnoteže velikih sila. Posebno mi, nesvrstani, sa doživotnim predsednikom i, kako se činilo, zagarantovanim večnim trajanjem Jugoslavije. Američka Kongresna biblioteka 1989. godine uvrstila je „Doktora Strendžlava” u Nacionalni registar filmova zbog njegovog „kulturnog, istorijskog i estetskog značaja”. U tom trenutku još nije mogao da se pretpostavi njegov providencijalni karakter pa je žanrovski ostao u kategoriji futurističke fantastike.

Desetak godina kasnije, 1976. godine Žan-Žak Ano snimio je film „Crno-belo u koloru”. Po saznanju da je u Evropi izbio rat između Francuske i Nemačke 1915. godine, ponesene osećanjem patriotske dužnosti, negde u Zapadnoj Africi zarate francuska i nemačka trgovinska postaja i za ovaj lokalni sukob koriste svoje radnike Afrikance, sve po koreografiji, pesmama i insignijama pravih vojnih jedinica. I ovaj film je bio veoma zabavan i humoran. Ništa nije nagoveštavalo da bi njegov prosede mogao vrlo uskoro da postane politička svakodnevica. Ali, to je bio naš umiveni filmski uvod u fenomen posredničkih ili „proksi” ratova.

Višestran je odnos filma i stvarnosti. Ponekad su njegovi scenariji zaista erupcija potisnutih istorijskih iskustava, ponekad latentnih logičkih mogućnosti, a neretko je to direktno „viđenje” nadolazeće budućnosti. Fatalni raspleti koje godinama planiraju anonimni doktori Strendžlavi potpalili su  „strah i drhtanje” u svakom stanovniku ove planete, a jedna od najučestalijih reči u političkom jeziku postala je „proksi rat”.

No, da li možda postoji neka dublja „tajna veza” između ova dva filma ili između njihovih današnjih odjeka i potencijalnih sutrašnjih epiloga?

Postoji navika da međunarodnu političku hijerarhiju posmatramo u optici nalogodavac i izvršilac. Velike sile su, naravno, one koje komanduju, a male zemlje ili mali politički igrači sprovode naloge, ratuju za njih, krvare i ginu. Male zemlje uvek su na šteti. Ponekad se poklapaju njihovi interesi sa interesima velikih sila, a ponekad su nahuškane u političkoj uobrazilji da se bore za sopstvene ciljeve. Bezbroj je takvih primera, posebno u razdoblju posle Drugog svetskog rata kada je svetska moć bila bukvalno raspolućena na dve (geo)političke hemisfere – NATO i Varšavski ugovor, kapitalizam i komunizam, Zapad i Istok, Vašington i Moskva. Pad Berlinskog zida donosi manje uravnotežen odnos svetskih sila, ali ne prestaje potreba za jeftinim „izvođačima radova”.

Kao što nam je istorijska sudbina često dodeljivala, na nama se, kao na zamorčetu, ispitivala i nova struktura međunarodne moći. Da uzmemo samo slučaj Kosova i Metohije. U raspletima druge polovine devedesetih albanski secesionisti  sa Kosova i Metohije, u percepciji Sjedinjenih Američkih Država, postali su od terorista prihvatljivi partneri. Štaviše, da bi armada 19 zemalja NATO-a stala otvoreno na njihovu stranu bilo je neophodno pridobiti saglasnost građana, pre svega Amerike, jer to zahteva „demokratski princip”. Srbi su satanizovani, a Albanci su pridobili simpatije tamošnje javnosti. Da pomenemo samo bombardovanje naše zemlje i priznavanje lažne države Kosovo kao posledicu ovakvog zaokreta. Ali šta se događa danas? Ko danas izdaje političke naloge?

Albin Kurti, kao razmaženo i bezobzirno čedo Zapada, koristi auru koja je dugo stvarana Albancima u Americi i sebi gradi poziciju sa kojom vašingtonski establišment mora da računa. Čak ako bi Bela kuća htela da zauzme racionalniji, pravičniji i kompromisni stav prema pitanju Kosova i Metohije, nije lako ponovo menjati već formirano proalbansko javno mnjenje. Kako bi to metaforički rekao Hegel, rob je upornošću postao gospodar. Veoma sličan je slučaj Volodimira Zelenskog koji je uz centralizovanu i nekritičku podršku zapadnih medija postao igrač čijim ultimativnim zahtevima i očekivanjima samo šapatom u Berlinu i Vašingtonu smeju da kažu „ne”.

Pred našim očima događa se inverzija za koju je teško pronaći presedan: mali igrači dospeli su u poziciju da diriguju političkim i vojnostrateškim procesima, da velike sile ratuju za njihov račun, a oni postaju gospodari rata i mira. Svakako se to ne događa u apsolutno preokrenutoj hijerarhiji izdavanja naloga, ali je kvantum uticaja malih igrača danas neuporedivo veći nego ikada. Demokratske ujdurme javnim mnjenjem otrgle su se kontroli najveće sile i postale predmet uspešne manipulacije političkih homunkulusa koji su proizvedeni u njenim „demokratskim” retortama.

Treba li uopšte da podsećamo šta bi bila ishodišta manipulacije činjenicama oko pada raketa na poljsku teritoriju ili šta sve može da izazove upad Rosu na sever Kosova?

Dr Strendžlav ne odustaje. Njegova najnovija prilika je da pronađe minorne izvođače koji su se dokopali velike scene u ful koloru.

Barem smo upozoreni!