Piše: Dražen Živković, glavni i odgovorni urednik TV PRVA Crna Gora i osnivač portala Borba
U političkom životu Srbije postoji jedan fenomen koji traje duže od svih svojih glasnika, analitičara i medijskih proroka: stalno, opsesivno, ritualno najavljivanje političkog kraja Aleksandra Vučića. Taj narativ toliko dugo traje, i toliko puta je ponovljen, da se pretvorio u specifičan politički folklor — nešto između urbane legende, političkog samoutješenja i medijske mantre koja zamjenjuje stvarnost. Za proteklih deset godina, Vučiću su „odbrojali“ kraj više puta nego što prosječan čovjek doživi rođendana. Da je vjerovao njihovim prognozama, i da je sabrao sve te „posljednje dane“ koji nikako da dođu, životni vijek bi mu već premašio 200 godina.
Proročanstva kao politički program
U normalnim političkim sistemima opozicija nudi programe, alternative, vizije. U dijelu srpske opozicije već godinama ništa od toga ne postoji. Postoji samo — odbrojavanje poslednjeg političkog dana Vučića, koje traje duže od jedne decenije.
„Pada krajem mjeseca.“
„Pada poslije protesta.“
„Pada poslije Brisela.“
„Pada poslije Kosova.“
„Pada poslije izbora.“
„Pada poslije sljedeće krize.“
I svaki put se ispostavi da nije pao on, već njihove projekcije. Tako je nastao politički paradoks: što glasnije najavljuju kraj, to je njihov politički kraj bliži. Njihova opsesija da predvide kraj Vučićeve vlasti postaje ogledalo njihove nemoći – umjesto da grade strategiju, nude samo fantazije. Svaki pokušaj da ga „sruše“ povećava njihovu marginalizaciju, dok Vučić, bez velikih medijskih najava, nastavlja da ostvaruje rezultate i jača svoju poziciju.
Fabrika proročanstava i industrija razočaranja
Deset godina ista matrica:
– proizvesti „istorijski trenutak“,
– proglasiti „prelom“,
– uvjeriti jedni druge da je „sve gotovo“,
– čekati da se nešto desi samo od sebe.
A rezultat?
Svaki njihov „prelom“ završi kao političko samosagorijevanje.
Svaki „istorijski trenutak“ traje kraće od objave na mrežama.
Svaka najava kraja Vučića završi kao najava kraja njihove sopstvene kampanje.
Ako ičega nije nedostajalo, to su proročanstva.
Ako ičega jeste — to su djela.
Zašto je narativ o „poslednjim danima“ toliko privlačan?
Zato što zamjenjuje realnost željom. Jer kada nemaš politiku, nudiš proricanje. Kad nemaš koncept, nudi pješčani sat za odbrojavanje političkog kraja. Kad nemaš podršku, nudiš predskazanje. U političkom smislu, to je emocionalna logika: umjesto da rade, opozicioni akteri se tješe vjerom da će „Vučić pasti sam“. Zato se taj narativ ponavlja deceniju — kao psihološki mehanizam, ne kao politička analiza.
Šta se desilo za tih deset godina?
Dok su oni odbrojavali, Vučić je radio.
Dok su oni pisali statuse, on je gradio infrastrukturu.
Dok su oni mjerili dane do njegovog „kraja“, on je mjerio plate, penzije i investicije.
Dok su oni prepisivali iste rečenice, on je vodio državu kroz najteže krize.
To je razlika između politike i želje.
Između liderstva i iluzije.
Između stvarnosti i Twitter-a.
I zato je narativ o „odbrojanim danima“ postao simbol njihove nemoći. Ne zato što Vučić ne može pasti — svaki demokratski lider jednom ode. Već zato što oni deset godina nijesu proizveli ni jedan jedini politički razlog zbog kojeg bi mogao pasti. Oni su jedina grupacija koja vjeruje sopstvenim proročanstvima. Narod vjeruje rezultatima. I tu se sve završava.
Da su proročanstva opozicije tačna — Vučić bi bio besmrtan
Ako se sve njihove najave saberu, Vučiću su politički vijek produžili za dva vijeka. Svaki put kad najave kraj, on dobije još nekoliko „odbrojanih“ godina života. I to je najveća ironija ove decenije: oni koji mu žele kraj — produžavaju mu politički život svojim sopstvenim promašajima.
A dok se nastave baviti „proročanstvima“, Vučić će se nastaviti baviti politikom. I zato njihovi rokovi uvijek isteknu — a on i dalje stoji.
Ako se nastavi ovakvo proročanstvo, onda će Aleksandar Vučić – prema njihovim kalkulacijama – ne samo politički trajati još decenijama, nego će, sudeći po broju „odbrojanih“ dana, zaista živjeti i vladati makar 200 godina.
A možda i duže — ako nastave ovako da ga ruše!
Džaba skaču,do regularni izbora ce biti tu.A sad idu hapšenja….
Ne seri,Vučić je pudlica fon der Line.
Mnogi priželjkuju Vučićev“pad“ sa vlasti, priželjkuju mu i mnogo gore stvari, ali Vučića čuva narod, čuva ga sve ono dobro što je učinio, što čini i što će učiniti za Srbiju.
Hvala bogu da je predsednik živ i zdrav.
jedini ko pada su blokaderi a da ni oni nisu svesni toga
Neka broje, samo to i mogu, ali i to ne rade kako treba! Podrška za našeg predsednika.
SVKOJI VUČIĆI ŽELE ZLO, NEKA GA UHVATE ZA KURU O NEKA MU GA POPUŠE
O Vučićevim rezultazima će moći objektivno da se razgovara tek kad zaista ode sa vlasti, a istorija i biologija nas uče da se to kad tad mora desiti. Ja znam da autor ovog teksta još uvek nije spreman da poveruje u Titovu smrt, ali možda se jednog dana i sa tim fenomenom pomiri. Oslobađanjem zarobljenih medija će se dosta toga čuti, ali poseban udar otrežnjenja će biti suočavanje sa enormnim zaduženjem koje ćemo teško moći da servisiramo iz realnih izvora srušene privrede i rasprodanog bankarskog sektora. Može tekst o političarima da bude afirmativan, ali sa ovolikom dozom idolopoklonstva i ignorisanja aktuelnih događaja, autora mogu da posmatram samo kao nekritičkog promotera jedne politike i njenog prvog čoveka. To može da prođe u stranačkom listu, ali u ozbiljnom mediju takav tekst štrči kao prase u Pakistanu.
To, to, mora barem jedan guzoljub dnevno ! 😂😂😂
Gospodin Drazen nije guzouvlačitelj po hobiju, već je sigurno u vrhu spiska tzv.novinara koji crpe novce iz državnog budžeta Srbije za ove plaćene tekstove. Crna Gora se oslobodila jednog donatora pre nekoliko godina, ali deo javnosti podržava drugog diktatora u susednoj zemlji.
Decenija i vise.
Vučić je već deceniju stabilan – stalno mu prognoziraju pad, a on samo jača.
Opozicija ne nudi nove ideje, samo fantazije o brzoj smeni.
Umesto strategije, oni se rukovode proricanjem kraja – i uvek greše.
Dok oni računaju „odbrojane dane“, Vučić radi – gradi infrastrukturu, podiže ekonomiju.
Njihove prognoze kraja su više folklor nego realna politička analiza.
To odbrojavanje dana je simbol njihove nemoći, jer nemaju čime da ga ozbiljno ugroze.
Ideja da će uskoro „pasti“ postala je mantra, ali se nikada ne ostvari.
Njihova opsesija da predvide kraj vlasti ne menja realnost – dok oni govore, on stvara rezultate.
Ako bi verovali u sopstvene proricanja, Vučić bi bio politički besmrtan – i to je ironično snažno.
Njihova retorika o skorom padu služi njima samima kao uteha, ne kao strategija.
Umesto da ponude viziju, oni prodaju „peščani sat“ za odbrojavanje Vučićevih dana.
Svaki put kada najave njegov politički kraj, zapravo mu produžavaju „životni vek“ u javnosti.
Tu je jasan paradoks: što glasnije kažu da će pasti, to više jačaju njegovu poziciju.
Oni nisu realni, oni su zatrovani željom – narod meri rezultate, ne njihove željene krajolike.
Njihova politika je zasnovana na očekivanju propasti, ne na izgradnji bilo čega konstruktivnog.
Umesto da grade opoziciju koja može da ponudi alternativu, oni grade listu proroka propasti.
Njihova „industrija razočaranja“ traje godinama – a Vučić je i dalje tu, sa konkretnim uspesima.
Vučić je lider koji vodi odgovornu politiku.
Srbija ide napred na čelu sa Vučićem.
Odavno nije bilo kolumni poznatog kučkog ćacija. Uželjeli smo se ovih nebuloznih i dupeuvlakačkih tekstova.
jedini ko pada su blokaderi a oni nisu svesni toga