Dabogda Vučić priznavao Kosovo kao što ga je do sad priznavao

Piše: dr Rajko Petrović

Bliži nam se još jedan Vidovdan, srpski praznik nad praznicima, dan kada smo i sebi i Bogu obećali da ćemo menjati carstvo zemaljsko za Carstvo Nebesko. Vidovdan je za nas simbol početka propasti Srpskog carstva, ali i simbol nade i vere, simbol zaveta koji nas je kao narod držao na okupu nekoliko stotina godina dok smo bili pod tuđinskom vlašću. Vidovdan je neodvojiv od Kosova – od njega sve kreće, sve se u našoj istoriji vrti oko njega, pa je tako i danas.

Veliko je i važno ime Kosova, čim ga pominje nemački kancelar tražeći da ga se odreknemo da bismo postali deo Evropske unije, iste one čiji je najveći broj članica učestvovao u besomučnom bombardovanju jednog malog, dugogodišnjim sankcijama već izmučenog naroda poput srpskog. Već decenijama, sasvim opravdano, zamisliti polemike oko unutrašnje i spoljne politike Srbije bez pominjanja Kosova i Metohije je nemoguće. Kako se dan praznovanja Vidovdana bliži, i ove godine, kao i prethodnih godina, pojačava se priča o tome gde smo i šta smo kada su u pitanju Kosovo i Metohija, sa nezaobilaznim pitanjem koje neretko tako olako izlazi iz usta radnika baš kao iz usta profesora univerziteta – hoće li Srbija priznati (tzv.) Kosovo? Štaviše, to pitanje je u poslednjih desetak godina personifikovano na način da se Srbija izjednačava sa njenim predsednikom Aleksandrom Vučićem, pa ono glasi – hoće li Vučić priznati (tzv.) Kosovo? Ovo tzv. stoji u zagradi, jer ima onih koji smatraju da ono nije takozvano, već država u pravom smislu reči, a što im nimalo ne smeta da od predsednika naše zemlje traže da ga prizna (zašto, ako je ono već država kako oni tvrde!?).

Oni su sami po sebi paradoksalni i protivrečni da ne treba trošiti suviše mnogo reči na njih. Sa druge strane, imamo one koji smatraju da tzv. Kosovo nije država, ali se podjednako, kao i ovi prethodni, pitaju hoće li ga priznati Vučić. Šta reći o ljudima koji svake godine u poslednjih desetak godina govore da će Vučić na Vidovdan priznati tzv. Kosovo? Ima li u njima imalo odgovornosti prema narodu, državi, pa i tom predsedniku jer nikome od njih nisu uputili izvinjenje za to što su, ako ne lagali, onda bar pogrešili u proceni? Šta reći i o delu našeg naroda koji svake godine uoči Vidovdana sluša tu priču i veruje u nju, iako iskustva prethodnih godina govore suprotno, da ni Vučić ni bilo ko iz vlasti nije ni pomislio da prizna tzv. Kosovo, a kamoli da to učini? Ja sam, kao politikolog koji prati politička zbivanja u Srbiji, osim priča o razgraničenju sa Albanicma (koja je, vreme je pokazalo, ništa drugo do kupovina vremena), čuo i neke drugačije tonove – npr. potpredsednika Narodne skupštine Stefana Krkobabića koji je verovatno jedini političar u poslednjih nekoliko godina koji je Vladi Srbije i nadležnim ministarstvima postavio poslaničko pitanje kada će Srbija, u skladu sa Rezolucijom 1244, zahtevati od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija da odobri povratak 1.000 uniformisanih lica Republike Srbije na teritoriju Kosova i Metohije.

Takvi istupi, nažalost, prolaze ispod radara medija željnih senzacionalizma i opozicije željne dolaska na vlasti po svaku cenu.

Postoje dve vrste ljudi koji bi voleli da Vučić prizna tzv. Kosovo. Prva su oni koji žele da Vučić prizna isto kako to oni ne bi morali da urade ako dođu na vlast. Druga su oni koji žele da Vučić to učini kako bi rekli da su sve ove godine bili u pravu da je on taj koji će pogaziti kletvu cara Lazara i određi se Kosova i Metohije. Ova druga vrsta je daleko opasnija, jer nastupa tobože sa rodoljubivih pozicija. Pitam se kakva je to njihova ljubav i prema Srbiji i prema Kosovu i Metohiji kada im je važnije da predsednik naše zemlje prizna tzv. Kosovo kako bi oni mogli da se naslađuju da su bili u pravu, nego da se to ne desi, odnosno da Kosmet i dalje, bar formalno, ostane u sastavu Srbije?

Svojevremeno sam kao student bio na protestima protiv Briselskog sporazuma. I danas smatram da je on bio pogrešan, ali isto tako tvrdim da je u konačnici politika Srbije prema Kosovu i Metohiji dobra iz jednog jednostavnog razloga – mi ga nismo priznali.

U ovako nemogućim uslovima u kojima se kao država i narod po tom pitanju nalazimo, sve druge stvari, pregovori, razgovori, susreti, grljenja, ljubljenja, slikanja, sve su to finese naspram onoga što je suštinski jedino realno u ovom trenutku – da odugovlačimo i čekamo bolje dane, ljubomorno čuvajući našu ne samo istorijsku, već i formalno-pravnu tapiju nad Kosovom i Metohijom. U moru onih koji se ponovo javljaju pred Vidovdan, poput pečuraka posle kiše, da nam saopšte kako se nešto krupno sprema i kako će, baš kao i prošlih godina, i ove godine Vučić da prizna Kosovo, mislim da je poželjno čuti i drugačija viđenja stvari. Spreman na osudu takvih, ali i spreman da pogazim svoje zvanje i znanje ako grešim, sa sigurnošću mogu reći – ne, predsednik Srbije Aleksandar Vučić neće priznati tzv. Kosovo na Vidovdan 2022. godine, ali i poželeti sledeće – dabogda ga i u buduće priznavao kao što ga je priznavao do sada!