Prema svim zvaničnim izvještajima domaćih vlasti, na pragu smo Evropske unije. Evrointegracije predstavljene su kao slojevita ideja u kojoj značajno mjesto zauzimaju građanske i opšte ljudske slobode, a naročit akcenat stavlja se, prevashodno zbog uticaja koji ima na javni život, na slobodu medija.
Bez slobodne i necenzurisane medijske scene demokratija je nezamisliva. I dok smo mislili da je vrijeme u kojem se sve što ne odgovara nekome zabranjivalo prošlo sa padom bivšeg trodecenijskog režima, Agencija za audiovizuelne medijske usluge (AMU) nas je poprilično snažno demantovala.
Nakon zabrane medija iz Srbije, javnost je s pravom u čudu zašto i kako se stari obrasci, koji bi trebalo da su ostavljeni u nekom periodu od prije 30. avgusta, ponavljaju.
Još više zabrinjava činjenica da se ovim i više nego direktno povređuju vitalne zakonske i ustavne odredbe prema kojima se određeni medijski sadržaj može ograničiti samo na osnovu pravosnažne odluke suda.
Dakle, pravosnažna odluka pravosudnog organa je neophodan uslov za bilo kakvo zabranjivanje, ograničavanje i slično. Ne samovolja bilo koga, pa ni pomenute Agencije.
Takođe, valja napomenuti i da je dobrom dijelu članova Savjeta ove Agencije mandat uveliko na izdisaju. Budući da im mandat prestaje vrlo uskoro, postavlja se pitanje i da li oni imaju legitimno pravo da odlučuju o nečemu što će ostaviti dalekosežne posljedice po medijsku scenu, mnogo duže nego što im je vremena, prema redovnom toku stvari, preostalu u Savjetu.
Gledao sam film. Ako mi je jasno zbog čega su ga zabranili Bog me ubio. U filmu nije bilo pomena o štancanju ličnih karata o isplati para dijasporcima-čuvenim Crnogorcima (to je dokumentovano i gledali svi (u čudu…). Dakle, jedva čekam nastavak pa da vidimo reakciju na neoborive dokaze, a biće ih sijaset.