U neobičnim pričama o životnim herojima posebno mjesto zauzima priča penzionisane babice Nade Vujović. Vitalna u 89. godini, ona iza sebe ima životnu priču ispunjenu neprocjenjivim iskustvom – donošenjem novih života na svijet u vremenu tranzicije medicinskog sistema. Njena profesionalna misija počela je u skromnim uslovima: pod šterikama, na baštinama, u kolima, ali i u bolnicama.
Kao neko ko je, kako kaže, „prisustvovao prvim udasima vazduha“, babica Vujović u razgovoru za Adria TV ističe da je porodila „pola Zete“. Radila je u uslovima koji se danas teško mogu i zamisliti. Nije bilo asfaltiranih puteva, već makadam, nije bilo ulične rasvjete, a često ni struje u kućama.
Bez obzira na kišu, vjetar, ljetnje vrućine ili gluvo doba noći, Nada je biciklom – zbog čega su je zvali „brzi Gonzales“ – odlazila da pomogne ženama na porođaju. Većina njih nije željela u bolnicu, bilo zbog starosti i višestrukih porođaja, bilo zbog svakodnevnih obaveza u domaćinstvu.
„Ja sam obavljala porođaje sama, bez ljekara, tako da nisam bila samo babica, nego i neko ko porađa i radi zdravstveno prosvjećivanje. Težak je to bio posao. Žene su se porađale kod kuće. Pola Zete sam porodila. Dešavalo se da se žena porodi na baštini, u autu… Ja ih nisam osuđivala. Nije to bilo lako. Četvrti, peti porođaj… žena dobije naglo bolove, a mora da završi posao koji joj je svekrva naredila. I onda se tu porodi. Žena dobro, beba dobro“, prisjeća se babica Nada.
Pamti brojne neobične i emotivne situacije, a većina porođaja odvijala se u kućnim uslovima. Do pacijentkinja je u početku dolazila biciklom, a kasnije i motorom.
„Jedan od upečatljivijih događaja je 4. oktobra 1964. godine, kada sam porodila ženu s trojkama. Odem kod ljekara i kažem da sam dovela ženu, ima temperaturu, a izgleda da nosi trojke. Doktor kaže: ‘Ajde, bogoti.’ Kažem: doktore, evo vam stetoskop, poslušajte – ja čujem tri tona… Porađala sam pod šterikom kod kuće. Dva puta dnevno sam je obilazila, bojala sam se da se nešto ne dogodi. Kad se rodilo muško dijete, ujutro zora sviće, a svi su došli da pucaju. Rekla sam da nema pucanja dok žena ne bude dobro“, priča Nada uz osmijeh.
I dok je pomagala drugim ženama da donesu novi život na svijet, njena sopstvena djeca često su je čekala do kasnih večernjih sati.
„Imala sam dobrog muža, svekrvu koja je bila stara i čuvala moju djecu, kuvala nam. Zahvalna sam joj bila na svemu. Bila je seljanka, ali veoma oštroumna žena. Po cijeli dan sam radila, a uveče sam tek viđala svoju djecu. Svekrva je govorila da ne može da mi kaže da ih kasno noću ljubim jer sam ih se uželjela. A jesam ih se uželjela“, kazuje Nada.
Govoreći o svom životnom putu iz Hrvatske do Zete, prisjeća se školovanja u Splitu, gdje je boravio i njen suprug.
„Ja sam u Splitu bila u internatu, a moj muž je tamo studirao, inače je pjevao… Nama su dozvoljavali samo do osam sati da budemo vanka. On bi došao da pjeva, ali smo mi morali da idemo, tako da se nismo sretali.Kada smo oboje diplomirali, on je otišao u Bosnu, gdje smo se ponovo sreli, upoznali i vjenčali 1957. godine. Kratko smo bili u Bosni, a onda smo, na moju inicijativu, došli u Crnu Goru, jer su roditelji već bili stari i iscrpljeni. On tada nije mogao da dođe dok se ne završi školska godina. Kasnije je odmah dobio posao kao nastavnik. Ja sam sa diplomom otišla direktno u bolnicu kod pokojnog dr Pešića da tražim posao – i on me je jedva dočekao. Tako sam postala prva patronažna sestra u Zeti“, ispričala je babica Nada za Adria TV.
