Piše Želidrag Nikčević
Evo, recimo, žive na svetu Bugari. Dobar i veseo narod, jezik blizak ruskom. Stradali pod Turcima, stotinama godina. Dobijali od Turaka i po repu i po grivi. Pokušavali su da ih islamizuju, stalno ih pljačkali. Ne čak ni kolonija, nego prava okupacija, pritom vrlo surova. Pa kako ne pomoći bratskom narodu? Tim pre što se otuda obraćaju ruskom pravoslavnom caru – „Spasi, rođeni! Nikad ti to nećemo zaboraviti!“
I ruski car šalje armiju, da bi isterao Turke iz Bugarske, da bi oslobodio „bratuški“. Vojska je oduševljena, ide u pravedni rat, sve vrvi od dobrovoljaca. A rat – težak, jer je neprijatelj jak. I ruska krv zaliva bugarsku zemlju. Hiljade ruskih vojnika i oficira umiru za „bratuški“. I Bugarska je oslobođena. Bez bilo kakvih obaveza, bez bilo kakvih zahteva. Živite, braćo, i radujte se!
I braća su se malo poradovala, pa za nešto manje od četrdeset godina postala jedan od neprijatelja Rusije, u Prvom svetskom ratu. A onda i u Drugom. Doduše, tada je ispalo lukavo, Bugarska se na kraju našla među zemljama pobednicama, ali isključivo zahvaljujući Rusima, koji su još uvek verovali da tamo žive braća, a da je učešće u ratu protiv Rusije, pa eto – incident nenarodne vlasti.
Međutim, prođe opet nekoliko decenija – i Bugarska je u NATO-u. I Bugari proklinju vreme kad su bili ruski saveznici. Kobasicâ je tada bilo vrlo malo, što je neoprostivo. Pa evo, Bugari ne praštaju. Možda je opet vlast loša, a Bugari su još uvek braća?
Ne pokušavajte ni da odgovorite na to pitanje, da opet ne dobijete po njušci od majčice Istorije.
