Stabilni srpski tronožac

Piše politički filozof Dragoljub Kojčić

Šta su stvarno temelji političkog bića Srbije danas i kakva je konstrukcija „srpske stolice” koja je čini stabilnom uprkos neviđenim pritiscima iz raznih pravaca pomahnitalog geopolitičkog kompasa.

Ukrajinska kriza suspendovala je ono malo međunarodnog prava ili običajnih pravila političke i diplomatske igre koji su od pada Berlinskog zida u međunarodnoj komunikaciji opstajali makar kao smokvin list. Pred Srbiju se već nekoliko godina postavljaju zahtevi da u globalnom sukobljavanju mora da se opredeli za jednu stranu, bez obzira na specifičnost svoga istorijskog identiteta i svojih nacionalnih interesa, ponekad čak i na sopstvenu štetu. Zauzvrat, Srbiji se, uprkos njenim čvrstim i jasno izrečenim evropskim opredeljenjima, nudi maglovita, zapravo himerična perspektiva članstva u Evropskoj uniji, odnosno da ostane u limbovima i stagnaciji večitog predvorja.

Srbija ne odustaje od evropskog puta i vojne neutralnosti i takva pozicija niti nanosi štetu Rusiji za račun Zapada, niti Zapadu za račun Rusije. Ali, često nam je upućivana poruka da „ne možemo sedeti na dve stolice”, iako Srbija ne daje političku ili interesnu prednost jednoj ili drugoj strani. Poruka se naročito umnožavala u našem ne baš prijateljskom geografskom okruženju, ali i među našom zluradom i bezidejnom opozicijom.

Šta su stvarno temelji političkog bića Srbije danas i kakva je konstrukcija „srpske stolice” koja je čini stabilnom uprkos neviđenim pritiscima iz raznih pravaca pomahnitalog geopolitičkog kompasa?

Još u prvom predsedničkom mandatu Aleksandra Vučića prepoznat je politički model „zlatnog preseka”. U veoma složenoj strukturi Srbije – od različitih kulturoloških nasleđa i etničkih pripadnosti, suprotstavljenih pogleda na nacionalnu prošlost, neujednačenih ekonomskih potencijala i socijalnih standarda, pa i politizovanih sportskih antagonizama – trebalo je pronaći zajednički imenitelj i tačku susreta bez koje je društvo samo flotantna masa sa neizvesnom perspektivom opstanka. Vlast koja se zasniva na ideološkom partikularizmu i daje prednost ideološkim konstruktima nad stvarnim potrebama celine društva ne može Srbiji da obezbedi sigurnu budućnost. Politika „zlatnog preseka”, u kojoj će uravnoteženo biti predstavljeni svi segmenti i sve kockice složenog srpskog mozaika, sve zajedno s profesionalnom lepezom od malih preduzimača, poljoprivrednika, industrijskih radnika i IT stručnjaka do istraživača u oblastima visoke nauke, zato je trijumfovala u nekoliko zadnjih izbornih ciklusa. To je prvi ugaoni kamen trijade koja uspostavlja temelje i omogućava autonomnu politiku Srbije u skladu s njenim istorijskim karakterom i moralnim obrascima našeg naroda.

Demokratija nije nešto što je Srbima nakalemljeno sa strane. Poslovični je narativ o našoj strasti da se sporimo i beskonačno delimo na pitanju političkih razlika. Ovaj put događa se jedna potpuna novost u političkom prostoru Srbije. To je apsolutna većinska saglasnost da se, usred razorne i sveobuhvatne krize u međunarodnim odnosima, politika zaštite nacionalnih interesa vodi na najbolji mogući način. Bez takve podrške građana bilo bi daleko teže izdržati ogromne pritiske da Srbija odustane od autonomne spoljne politike, pa i od korisnih ekonomskih aranžmana. Demokratska sinergija građana i izabrane vlasti predstavlja drugi ugaoni kamen koji definiše temelje nove politike. Omogućila ju je politička zrelost naroda koji je naučio da prepoznaje razliku između politike i politikanstva, između realnog i fantazmagoričnog, između odgovornog vođenja zemlje i uličnog prorokovanja. Država je naša zajednička. Sve može da bude predmet političkih razlika osim državnog interesa, a njegovo najviše određenje je autonomno i suvereno donošenje odluka, rekli bismo bez diktata i bez sufliranja iz inostranstva, ni iz jedne hemisfere duboko podeljenog sveta. Autonomna i nezavađena Srbija, kad utihnu ratni doboši, zapravo će biti korisna tangenta sukobljenih svetova jer je to njena prirodna pozicija – na „pupku sveta”. Beograd je ušće, a ne raskršće.

U danima kada je pažnja javnosti usmerena na formiranje nove Vlade Republike Srbije, vredi podsetiti da je rodoljublje već više od dva veka pokretač i stožerna vrednost svih naših visokih nacionalnih dometa. Pojavljuje se kao duh vremena kada se 1804, i u svim potonjim oslobodilačkim pregnućima, postavljaju temelji države i slobode. U nešto mirnijim razdobljima rodoljubivi zanos pokreće našu prosvetu, kulturu i nauku i izjednačuje ih s evropskim i svetskim dostignućima, u nekim slučajevima, kao u delima Tesle, Pupina, Milankovića i Petronijevića, čak ih i nadmašuje. Velike ratne epopeje otkrivaju i njegov žrtveni i masovni karakter.

Danas, u krhkim razdobljima mira, njegov zamah se očitava u umetničkim i sportskim dostignućima. U zadnjih nekoliko godina u institucijama vlasti, koje stvaraju uslove za procvat potencijala ovog naroda, osim razumljivih matematičkih jednačina u formiranju demokratske vlade, vodilo se računa o funkcionalnosti svakog resora, pa je Srbija postala simbol regionalnog prestiža u stranim investicijama, saobraćajnoj infrastrukturi, odbrani, zdravstvu i, s obzirom na to kakve smo sve pritiske izdržali da zaštitimo status Kosova i Metohije i Republiku Srpsku – u spoljnoj politici i diplomatiji. Treći ugaoni kamen na kome počivaju suverenost i razvojna održivost Srbije je funkcionalni patriotizam u formiranju nove vlade i koncipiranju njenog delovanja u mandatnom periodu. Na taj način zaokružuju se pretpostavke kontinuiteta politike koja je pokrenula uspon Srbije.

(Izvor: Politika.rs)