Piše: Emilo Labudović
Temeljni će biti ili neće biti potpisan, Milo će ga podržati, ili još oklijeva, Dritan će izdržati, ili će popustiti, Vlada će pasti, ili neće pasti, Crna Gora će se vratiti evropskom putu, ili će se strmopizditi direktno u ralje Rusiji… Da je riječ o ozbiljnoj i uređenoj državi, o vladi i vlasti zasnovanim na izvornoj narodnoj volji, ovo bi bile značajne i po sveukupnu stabilnost veoma opasne dileme. Ali, kada je riječ o Crnoj Gori, sve ovo ni za jotu ne odmiče od najobičnijeg cirkusa.
Crna nam Gora se u protekle dvije decenije načekala i, srećom, pregrmjela toliko „dana D“ da bi im i onaj pravi jedva bio do koljena, tako da će i sjutrašnji sigurno preživjeti. A ako Vlada i ne preživi – čudna mi čuda. Iz političke magle stigla, u istoj će i završiti. Ali, ono što je interesantno jeste činjenica da Vladu zbog Temeljnog iz temelja ljulja šačica političkih (a slobodno mogu reći i ljudskih) marginalaca sa dna kace. Čak i njima naklonjene agencije za istraživanje javnog mnjenja jedva ih „dobacuju“ do cenzusa, a o nekom većem uticaju… taman koliko i Raze Murove, što bi rekli stari Podgoričani. Onaj rasprdecani Šehović koji (poput mu đedova i prađedova) opet zove na opšti ustanak protiv SPC i Temeljnog ugovora, nalazi se na samom dnu ljestvice crnogorskih političara o kojima se ovaj narod uopšte htio izjasniti.
Ali, „ne čudim se patki potkovanoj, ne čudim se guski osedlanoj .. već se čudim zecu s dimijama, kad se vere kako ne podere“… Ne čudim se, dakle, Draginji, Rašku, Ranku, Šehoviću i ostaloj stokupljevini koja je zalutala u Vladu i Parlament, jer oni su za to plaćeni i instalirani. Čudom se ne mogu načuditi onim „nekoliko stotina“ koje se okupljaju pred zgradom Vlade, neplaćeni a zavedeni, s namjerom da spasu Crnu nam Goru od – izdaje. S petrovdanskim usklikom „e, viva“ spasavaju trinaestojulsko crnogorsko nasleđe, sa jučerašnjim Mirašem jurišaju na osam vjekova stare temelje SPC!? Ima li većeg apsurda nego kad oni koji su izdali vlastite krštenice, đedove i očeve, upiru prstom u izdaju i izdajnike, u one koji s obje noge stoje na tim temeljima? A, pisao sam obtome nedavno, nije SPC u najcrnju nam Crnu Goru utemeljena Temeljnim, već istorijom i vjekovnom borbom, i nije „e, viva“ Crna Gora stvarala SPC već je u njenim molitvama i njenim manastirima uzgajana, čuvana i očuvana klica moderne crnogorske državnosti.
Ako masa i ima pravo da bude zavedena lažima i propagandom, ako toj zavedenosti dodamo i nezapamćene podgoričke vrućine koje bi i mnogo trezvenije glave usijala, ako okupljeni mogu i da budu izgubljeni, to ih ne lišava obaveze – da se prebroje. I to kako u Vladi i Skupštini, tako i ispred njih, i da se uvjere da ih je – šačica. Ni ručak ne bi osolili. Ili bi, ako su već zaboravili one litije, možda, htjeli da se i mi opet okupimo pa da nas prebroje. Da im se i mi pridružimo ispred Vlade, za koju nas, uzgred rečeno, boli uvo koliko i za lanjski snijeg, pa da bude veselo, veselo, veselo… Da crni Ranko, poznat po davanju vatre tabanima kad prigusti, bude morao da „ubaci u četvrtu“, a Draginja izgubi glas i zaboravi na traktore koje nam je spremila za seobu. Ili nas čikaju da negdje na Bioču i mi vaspostavimo svoj Belveder, pa da do svojih stanova, firmi i studija u Beogradu ne mogi ni avionom? Jer, čaša u koju nam dolivaju svoje laži, mržnju, prezir i svu svoju ličnu i političku isfrustriranost blizu je da prelije. A onda ne bi bilo dobro ni za koga.
Mada su pamet i sabornost u Crnoj najcrnjoj deficitarnije i od ulja i šećera, i od nafte i gasa, ipak se uzdam da se ta granica nepodnošljivosti neće preći. I da petak, bilo Temeljnog ili ne, neće biti „crni“, jer smo odoljeli i mnogo većim iskušenjima. A ako Crnu i najcrnju mogu da zapale Raško, Ranko, Draginja, Pura i „brat“ Zeković, dabogda je ne bilo!
Kako god da bude, gospodo, obavite to sjutra, pa da krečimo! Jer ovo malo duše, stisnuto među ovaj kamenjar i ove zajedničke nam gudure, toliko ste opoganili da se više disati ne može.
