Piše: Mihailo Medenica
Neoplakano Srblje moje,
ko da te požali?
Oni što si im zdravicu dizao
pa te pod ikonama poklali…
Oni što si im zorio na mobe,
išao u kosce?
Što su ti kćer silovali
i raspeli prosce…
Ko da te požali,
ko da jaukne: „Praštajte, Srbi“?
Onaj što si mu strulio
na bukvi, zamirso na vrbi…
Ko da te požali,
onaj što ti je mater imenom zvao?
Ti si gladovao da njega nahrani,
tepala mu je, sirota, i dok je klao…
Od kostiju tvojih
stotinu brana na Drini,
nema suza za tebe,
ćuti Srbine, stradaj, ne brini…
Da te požale mrtva
a sebe žive mržnjom žale?
Pale ti spaljeno,
no sebe pale…
Življi si Srbine,
pevaj opelom,
življi si prahom
no zveri telom…
Vaskrsla su ti sela,
guvna i prela.
Gde ti je krvavo, lomno, kidano,
živ si, Srbine, nebom ti vidano…
Šta im rađa na otetom,
đenu li krvava sena?
Prezru li reke kad njive potope,
kad nabujaju od srpskih imena…
Raduju li se bez Radovana?
Jesu li slobodni bez Slobodana?
Imaju li mira bez Miroljuba?
Vide li bez Vidana?
Sviće li im bez Zorana?
Mrtvi su, no ne znaju,
pusto traju…
Plaši ih tišina-
kad Gospod zaćuti da ožali Srbina.
