Grad bez duše

Piše Emilo Labudović

Nedelja, vrela, julska, pospano drijema nad dolinom Lima koji je utanjio do nivoa boljeg potoka. Berane, utonulo u letargiju i nedeljnu dokolicu, bježi pod tende kafića u kojima se jutarnja kafa ispija do podne, nesvjesno svoga laganog umiranja i osipanja. Ulicu, koja od pumpe vodi iz grada, negdje u visini Doma zdravlja, zaposjela poveća grupa građana. Stisnuti u hladovinu drvoreda lipa od koje je podne odgrizlo poveći komad, čuče ili stoje pored svojih torbi, zavežljaja, ranaca, (i jedan moderniji „samsonajt“), pogleda uprtog prema pravcu iz kojeg treba da naiđu autobusi u prolazu, put mora ili Srbije.

Onako zgomilani, liče na grupu izbjeglica koja čeka vodiča pa da krene u nepovrat i neizvjesnost. Ćute, da ne bi na vrelini proključala nervoza koja im se taloži u želudcu. Psovali bi, ali ne znaju tačno koga, pa psuju sveodreda.

Prolazi bijesno auto danske registracije. Mlađi čovjek usporava, otvara prozor i pita: „Ukrajina“? Čiča, zagazio u devetu banku, prati unuku za Beograd, smiče kačket, briše znoj i, uz škrgut zuba, odgovara: „More, kakva crna Ukrajina, ovo je gore i od nje“!

Zbunjeni Danac, kome očigledno ništa nije jasno, omahuje rukom i dodaje gas, a na stajalište, koje liči na izbjeglički logor, pristiže nova grupa nevoljnika. I samo lokalni Beranci znaju da je ovo parče ceste zapravo nova „autobuska stanica“ grada Berana!

Autobuske stanice, kakve god i kolike god bile, moderne i uređene, stare i neuređene, duše su svakoga grada. U njima sve počinje i tu se završava. One su prva i poslednja impresija koju putnik stiče kad dolazi u grad ili odlazi iz njega. One su mjesta sastanaka i rastanaka, zagrljaja i suza ispraćaja i dočeka, tuge i radosti, one su život u životu. Ali, samo kad ih ima, a svaki iole veći grad bi trebalo i morao da ih ima. Naročito kad je na raskršću kao što je Berane. Berane je imalo autobusku stanicu kad ih je malo koji grad u Crnoj Gori imao. Uz nju i restoran sa kvalitetnom hranom koji je, kad to ni u Podgorici nije bio slučaj, radio cijelu noć. Berane evo neko vrijeme nema, zapravo i dalje ima a kao da nema, autobusku stanicu. Šalterski službenik, koji ni sam ne zna šta tu radi, samo obavještava da autobusi više ne svraćaju već staju ili kod pumpe ili na pomenutom komadu ceste. A kad dolaze i prolaze, e, on o tome pojma nema. „Pitajte momke na pumpi“, snebivljivo i kao da mi se izvinjava, upućuje me da se raspitam i pridružim izbjegličkom kampu naspram Doma zdravlja.

Zašto Berane ima/nema autobusku stanicu duga je i za ovu priliku nebitna priča. Ali, ono što je bitno i nije za priču jeste indolentnost opštinske uprave koja se, u zamršenim privatno-vlasničkim odnosima bankrotirane firme koja je nekad gazdovala stanicom, ponaša kao da je se sve to uopšte ne tiče. Ali, javni saobraćaj je JAVNI INTERES i opština je DUŽNA da ga štiti. Zbog građana, bilo domaćih ili prolaznika, svejedno. I nije, i ne smije biti rešenje, makar i privremeno, preseliti i stanicu i putnike na ulicu, bez krova, informacija, toaleta i mogućnosti da se popije makar čaša vode.

Autobuske i željezničke stanice su prva lica svakoga grada. I džaba je ako grad ima moderne bulevare, hotele, ako raskošno sija gradskom rasvjetom, ako mu se ne može normalno i civilizovano, primjereno ovom vremenu, doći i otići. Grad bez moderne i funkcionalne stanice je – grad bez duše. A Beranama su, nakon što su mu osakatili privredu, zaparložili poljoprivredu i raselili ga širom zemaljskog šara, oduzeli i dušu. I svejedno je ko je kriv: nekakav „Simon“, opet neki Adrovići i šta znam ko sve ne, bez obzira na stečajni postupak koji je u toku, opština MORA da uzme star u svoje ruke i nadležnost i da Beranama vrati autobusku stanicu. Prvu i poslednju stopu svakoga grada i dušu u kojoj se ogleda sve što on ima i što nema. Prosto MORA!!!

Stiže „Ozlem“ za Ulcinj. Penje se na ionako uzan trotoar koji mijenja peron. Počinje luda utrka sa torbama, zavežljajima, rancima („samsonajt“ putuje za Beograd), ljudi prosto gaze jedni preko drugih da bi se dočepali mjesta. Kondukter uzalud pokušava da zavede red, ali, na kraju, svi se nekako uguravamo i autobus nastavlja put. Na trotoaru/stanici gužva je sada manja ali još uvijek dovoljna za dva autobusa koji, valjda, ko zna da li i ko zna kad, treba da naiđu. Dušom, stisnutom kao ozebao vrabac, ostavljam po ko zna koji put zavičajni grad bez duše i pitam se: Bože, čime li smo Ti to toliko dodijali da nas ovako kažnjavaš?