Zakasnela recenzija jednog lošeg prikaza

Piše Čedomir Antić

Milan Ščekić je master pravnih nauka. Diplomirao je istoriju na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, diplomatskom istorijom Balkanskih ratova bavio se na postdiplomskim studijama prava. Ščekić već godinama radi na Filozofskom fakultetu u Nikšiću, gde predaje na osnovnim i master studijama devet kurseva čije teme se kreću u rasponu od opšte i nacionalne istorije Novog veka, preko istorije kulture, istorije 20. veka, pa do metodologije. U pripremi je (već desetak godina) njegov doktorat posvećen Albancima iz Crne Gore u razdoblju od 1945. do 1955.  Ščekić, koji se bliži ulasku u šestu deceniju života, u svojim biografijama ne piše da poznaje albanski jezik, njegova mentroka Dubravka Stojanović sa Univerzita u Beogradu  isti svakako ne govori. Ščekić je do sada bio autor jedne knjige o Crnoj Gori za vreme austrougarske okupacije, a koauor je i jednog gimnazijskog udžbenika.

Kao što smo videli Ščekić je polihistor, on je pritom i veliki crnogorski patriota. Pre dve godine gostovao je u jednoj emisiji, pa se pohvalio da od mene brani državu Crnu Goru. Odatle i njegovo nastojanje da prikazujući moje knjige (nažalost uglavnom one posvećene popularnoj istoriji) pronađe greške koje bi trebalo da me diskvalifikuju kao naučnika, što bi naravno pomoglo da bude sprečena moja agresija na članicu NATO-a i zamalo Evropske unije. Posle u javnosti neprimećenih prikaza mojih knjiga Srpska istorija (jedini prikaz najavljen na naslonoj strani srpskog nedeljnog časopisa, pa makar to bio i bilten srpskih autošovinista Novi Magazin pod uredništvom Mesićeve čirlidersice Nadeže Gaće), te kratkih biografija Petra Prvog i Aleksandra Prvog Karađorđevića, posvetio se javnom defamiranju knjige Aletrantivna istorija Srbije koju smo napisali prof. dr Predrag J. Marković i ja (objavljen na stranicama časopisa Montenegrin Journal for Social Sciences, Volume 5. 2020. Issue 1-2. Podgorica, December 2021, 147-152).

Prikazujući ovu knjigu master Ščekić nam je „odobrio“ temu, što je jako dobro, ali je uočio i da smo istinski ignoranti. Pronašao je naše navodno neznanje u jedanaest slučajeva i u svih jedanaest je pogrešio. U životu sam pročitao bar dve hiljade prikaza, ali priznajem, nikada ovakav. Master Ščekić pokazao je da i prilikom pisanja prikaza treba imati recenzenta, što valja staviti do znanja uredništvu časopisa koji je ovaj njegov uradak objavio. Ščekić je svojim neznanjem i ohološću postao presedan, pošto se za prikaze, razume se, recenzije ne pišu. Prikazi su prvi žanr u kome se uče i vežbaju mladi autori, često studenti. Prilikom njihovog pisanje nije moguće mnogo pogrešiti, naravno pod uslovom da je reč o normalnoj osobi, koja pritom nije obuzeta šovinističkim strastima. Ipak, Ščekić je politički ekstremista, osoba koja negira prava čitavom jednom narodu Crne Gore – narodu u čijoj se matici školovao u statusu koji imaju njeni građani. Mržnja i amoralnost konačno uvek pobede intelekt, naročito kad je reč o mediokritetu.

Imam vremena, pa naknadnu „recenziju prikaza“ pišem iz zabave.

Kao što sam spomenuo, Ščekić  je podržao našu temu. O alternativnoj istoriji promišljaju istoričari još od Tukidida i Livija, a o temi su posebne radove pisali naučnici od Čerčila do Nila Fergusona.  Međutim, tek posle Ščekića dobili smo legitimitet. Još kada bi blagoslov dao njegov režimski kolega Žika Andrijašević (koji je studirao u Beogradu!), ja bih mogao zaista da budem miran.

Ščekić malo zamera zašto pišemo o Srbiji a ne o Srbima. Naglašavam ipak da je to naše pravo budući da u tekstovima sledimo nit državnog a ne narodnog istorijskog razvoja. Valja pogledati bilo koju istoriju sličnih naroda. Ima ih i prevedenih na crnogorski.

Ščekić kritikuje samu pomisao da bi u nekoj alternativnoj istoriji Duklja moga biti središnja srpska država. Poziva se na Vladimira Ćorovića (autora poginulog još 1941. godine), koji tvrdi kako Zeta ili Duklja ne može postati središte jednog naroda, jer je „periferna”. Prema Ščekiću izlazi da li su Rašani i Dukljani jedan narod?! Potpuno sam zbunjen, pitam se šta bi za ovakvu blasfemiju rekli Žiko, šta Novak i Šerbo, kako bi to razumeli Đukanović i Brano Mićunović? No, šta ako periferija postane centar? A šta ako bi ta Ščekićeva „srpska zemlja“ ostala u tradicionalnim granicama? Šta ukoliko bi u njenim granicama ostali samo delovi Raške? Kako je siromašna Crna Gora stigla na sever do Prijepolja ili do Istoka u Metohiji? Ako već nije pročitao tekst, da li je makar pogledao priloženu kartu?

Zanimljivo je da se Ščekić poziva na Ćorovića kao na neprikosnovenog arbitra. Tako tvrdi da se 1918. sa nekim ujedinila „Vojvodina“.  Vojvodstvo Srbija (i Tamški Banat) je ukinuto 1860. godine. Istorijsku Vojvodinu čine Srem, Banat, Bačka i Baranja. Godine 1918. Srbiji se nije prisajedinila Vojvodina, već na posebnoj skupštini Banat, Bačka i Baranja, a pre toga se odvojeno i uslovno (ukoliko se Država SHS ne ujedini sa Kraljevinom Srbijom) ujedinio i Srem.  Ujedinjenje i prisajedinjenje nisu isto. Da nije došlo do stvaranja Kraljevine SHS, ne bi nastala dualna država (“Srbija i Vojvodina”), već samo uvećana Kraljevina Srbija. Reč je o ozbiljnom pitanju tog vremena.  Ćorović je to znao, ali ovim pojedinostima, iz razloga savremenog konteksta, nije dao značaj, što je njegovo pravo pošto je reč o Istoriji Srba ili Istoriji Jugoslavije, a ne istoriji državnosti, ustavnosti i sl. Ščekić, koga su učili da u političke svrhe zloupotrebljava prikaze, to možda ne zna, baš kao što u svojstvu predavača naučne metodologije ne zna kako se citiraju naslovi monografija. Ali, šta će mu to?

U tekstu „Srbija bez Miloša i Vuka“, u kontekstu mogućih događaja u Srbiji da nije bilo kneza Miloša i Vuka Karadžića, autor prikaza zamera što spominjem „Austrougarsku“, pošto se Habzburška monarhija nije tako zvala u vreme Karađorđa, Miloša Obrenovića i Vuka Karadžića. Reč je naravno o Ščekićevoj manipulaciji. Tema teksta nije Karađorđe , a nisu ni Vuk i Miloš (umrli 1860, odnosno 1864 godine), već istorija Srbije posle njihove smrti, a lišena njihovog dela i uticaja. Austrija je postala Austrougarska 1867. godine, Srbija je prestala da bude kneževina 1882. godine. Posebno je važno da je upravo posle 1866. Austrija/Austrougarska počela da Balkan vidi kao središte svoje politike. Dakle, reč je pre svega o Austrougarskoj.

Autor prikaza uskoro gubi živce. Tvrdim da nema kontradikcije između činjenica da je albansko stanovništvo 1912. bilo podeljeno i da su stanovnici gradova u severnom primorju bili naklonjeni Srbiji – uostalom o tome pišu dopisnici britanskih novina, o tome svedoči kratkotrajna istorija postojanja srpske administracije u Albaniji, ako pažljivo pročita memoare Ismail Kemal-bega  Vlore, osnivača moderne Albanije, primtiće to i sâm (mada nažalost još uvek nisu prevedeni na crnogorski). Ne vidim zašto bi bila greška predstaviti raspoloženje jednog stanovništva kao podeljeno, slojevito i kontradiktorno. Da ne spominjemo Ščekićevo nerazumevanje pročitanog. Albanija je naime mala evropska država, ali budući da je planinska, poslužio sam se metaforom novinara iz osamdesetih godina 20. veka koji su tvrdili da bi – ukoliko bi se nekim čudom izravnala (“opeglala”) – ista bila prostranija od Francuske. To sam napisao da bih dočarao težinu terena za delovanje vojske i izgradnju železnice. Bilo bi dobro da svoje rezolutne ocene Ščekić ponekad ipak zadrži za sebe. One nisu samo, da ga citiram „stupidne“, već su – da dodam na crnogorskom – i „infantilne“. Pozivajući nas da izbacimo sve delove teksta koji mu se ne sviđaju ili ih ne razume, on deluje upravo smešno.

Autor prikaza tvrdi da nije tačno da je Kraljevina Crna Gora pre 1914. počela da se uključuje u Kraljevinu Srbiju,  te da je Austrougarska kao uslov za ujedinjenje postavljala odricanje buduće države od Lovćena i izlaza na more. Zanimljiva je lakoća kojom autor iznosi takve rezolutne stavove. O spomenutoj zamisli i procesu ima reči u sintezama za koje tvrdi da ih je pročitao. Da probamo i sa knjigom koju možda nije čitao : John D. Treadway, The Falcon and the Eagle: Montenegro and Austria-Hungary, 1908-1914, (Central European Studies: 1983), p. („page“ ili na crnogorskom „stranica“)163.

Da su srpske kraljevine Srbija i Crna Gora mogle da računaju na odanost stanovništva od Ulcinja do Stona predstavlja tvrdnju izvora. Ščekićevo pozivanje na brojno katoličko i muslimamsko stanovništvo Bara (gde su Srbi 1878. bili relativna većina) i Ulcinja (u knjizi stoji „od Ulcija do Stona“, a ne i „u Ulcinju“) je u tom smislu potpuno besmisleno. Pre svega, oslobađanje Balkana pokazalo je da je seosko stanovništvo, koje je u to vreme bilo brojnije, ključno za pitanje političkog opredeljenja. Inače bi Podgorica, kao većinski muslimanska, možda objedinila pravoslavnu Crnu Goru. Mogao je to biti entitet mnogo sličniji današnjoj državi Crnoj Gori, nego što je to slučaj sa monarhijom Petrovića-Njegoša. Uostalom, zar danas Cetinjani ne urliču: „Ovo je Turska! “. Pozivanje na austrougarske ili lokalne izveštaje o prevrtljivosti stanovništva u primorju krajnje je nenaučno. Milan Gulić je pisao o dobrovoljcima iz Boke koji su stupili u srpsku vojsku za vreme Prvog svetskog rata („Boka i Bokelji za vreme Prvog svetskog rata 1914-1918“, Srbi i Prvi svetski rat 1914-1918, Zbornik sa međunarodnog naučnog skupa održanog od 13. do 15. juna 1914, ured. Dragoljub R. Živojinović, /Beograd: SANU, 2014/, 523-540 ).  Ispostavlja se da je ova oblast, srazmerno broju stanovnika, dala najviše dobrovoljaca Srbiji. O srpskom karakteru stanovništva Boke takođe govori autor Saša Mrduljaš, iz istina zloglasno prosrpskog Instituta društvenih znanosti Ivo Pilar (u članku  „Etnički sastav naselja Boke Kotorske prema popisu stanovništva iz 1900. godine“,  Migracijske i etničke teme, 35 (2019), 3: 241–276). O popisu u Dubrovniku održanom 1890. i da ne govorim.

U vezi sa nemačkim gubicima u ratovanju sa partizanima na prostoru Jugoslavije u razdoblju od 1941. do 1945. godine, autor nalazi nekakve oprečnosti između mojih tvrdnji da je u najvećim operacijama stradanje nemačkih vojnika bilo izuzetno malo, te tezama mog koautora da su ti gubici bili veći nego pogibija Nemaca u drugim fazama ratovanja sa partizanima. Tačne brojeve svakako nećemo znati – jer o njima nam ne govore precizno verodostojni izvori. Odatle moja formulacija o više desetina poginulih vojnika Vermahta (nasuprot hiljadama stradalih partizana i civila). Ono što je u svemu neverovatno, to je da se predavač na jednom modernom univerzitetu prilikom navođenja broja poginulih Nemaca bez ograde poziva na Enciklopediju Jugoslavije objavljenu 1962.  godine (dakle pre šezdeset godina, kada mnogi izvori nisu bili dostupni i  za vreme trajanja jednopartijske diktature) !

Kada nešto postavi kao tezu, autor prikaza – pa makar bila reč i o Milanu Ščekiću – morao bi da je potkrepi argumenata. Ščekić to izbegava. Da izdvojimo još ponešto: rat u Sloveniji i Hrvatskoj 1991. nije vodila vlada Srbije, već savezna administracija i vođstvo JNA. To je činjenica koja do sada nije osporena u istoriogafiji. To je čak i stav u presudama Haškog tribunala. Kad je reč o raspadu SFR Jugoslavije, bilo bi dobro da autor pročita nešto više od par brojeva Monitora. Recimo, mogao bi da baci pogled na najznačajniju knjigu hrvatskog istoričara Dejana Jovića (Jugoslavija država koja je odumrla, / „Fabrika knjiga“: Beograd, Zagreb, 2003/)?

U vezi sa citiranjem narodnih ili pseudonarodnih pesama prilikom objašnjavanja istorijskih feonomena – nad kojima se ova dukljanska Končita Vurst sablažnjava – ukazujem da ovo nije 19. vek, a da su u međuvremenu istoriju pisali Trajan Stojanović, Marija Todorova  i Karl Kazer. Ako o tome nije čuo čak ni na studijama prava ili na Kemridžu na Ibru, to nije krivica ustanova na kojima se školovao, već je ona samo i isključivo njegova.

Markovićeve tekstove autor sagledava manje iracionalno i nervozno, što ne znači da nije brzoplet i da ne greši.  Pitanje svrsishodnosti velikih srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu – posebno u odnosu na EU, gde su od Srbije bolje viđene države lišene antifašističkih pokreta –  nema nikakve veze sa odlukom Ruske Federacije da prodaje gas SR Nemačkoj. Ščekićev argument je sasvim neodgovarajuć i za razumnog istoričara bi bio izvor neprijatnosti čak i kada bi ga brzopleto izneo usmeno, u neformalnom društvu.

Kada dokazuje da „1906., godina“ imenovanja Konrada fon Hecendorfa na čelo autrougarskog generalštaba, nije isto što i „uoči“ Aneksione krize (1908-1909), autor propušta suštinu. Suština glasi:  Hecendorf je bio jedan od važnih aktera radikalizacije austrougarske politike prema Srbiji (Balkanu). Predlažem da umesto što se bravi nesmislenim sitnicama – kojima ne dokazuje Markovićevo neznanje, već naprotiv otkriva sopstvenu sitničavost i neinteligenciju – pročita makar jednu knjigu Andreja Mitrovića (recimo: Prodor na Balkan i Srbija 1908-1918, u planovima Austro-Ugarske i Nemačke, /Zavod za udženike: Beograd/, 2011).
Vrhunac neukosti autora prikaza Ščekića predstavlja razmatranje geografskog položaja grada Bitolja. Pišući o varošima Mekadonije na koje je pretendovala Srbija, a koje se nalaze na severu i zapadu ove istorijske oblasti, Marković navodi i Bitolj. Autor prikaza se tome jako čudi, pa tvrdi kako Bitolj nije ni „zapadano ni severno“, već zaboga „jugozapadno“. Kako bi autor reagovao na smeštanje Bugarske u Istočnu Evropu – zar nije i ona „jugoistočno“?  Jer šta je „južno“ – pored postojeće Grčke i Turske, a šta „istočno“, imajući u vidu postojanje Ukrajine, Rusije, čak i Kazahstana (koji je, poput Ruske Federacije, delom u Evropi)?

Poslednja, čak više od svih ostalih netačnosti i besmislica, pokazuje Ščekića u njegovoj pravoj prirodi. Nije samo u pitanju tužna činjenica da je ovom prikazu bila potrebna „recenzija“, već i tragično saznanje da nema štaka ni proteza koje mogu da nadomeste problem koji pojedincu donose pokvarenost i zloča. Uz njih ide i osobita prosjačka nadmenost jednog ostarelog, lenjog bednika, koji pokušava da radi protiv svoje struke. Ščekić pritom grdi državu Srbiju, svoju višegodišnju  dobrotvorku.