Šmrc, šmrc

Piše: Želidrag Nikčević

Zanimljivo. U trenutku kad političke snage koje stoje iza Andrije Mandića očigledno jačaju (i pobjeđuju zlokobni režim u nizu važnih crnogorskih opština, ne filozofiranjem nego konkretnim glasovima i podrškom konkretnih ljudi), u medijskoj sferi započinje standardna „srpska“ kuknjava: „Ma svi su oni isti, sram ih bilo, a evo recimo ja…“ Sa namučenim izrazom lica, i odgovarajućim pravopisom. Kao naručeni.

Ne morate mi vjerovati, takva su vremena, predizborna, ali znam bar desetak takvih mislilaca za koje se slobodno može reći da su geniji politike. I plus kolumnistike. Perfektno vladaju materijom, do tančina poznaju međunarodne norme i običaje, i to ne od juče. Istoriju, geografiju, ekonomiju i srodne komplikovane nauke drže u malom prstu, o konvencionalnom i nuklearnom naoružanju bez ikakvih priprema mogu da drže predavanja u svakom prigodno renoviranom domu armije, a što se domaćih prilika i neprilika tiče, ma sitnica, nedostojna pomena – niko od aktuelnih tzv. narodnih predstavnika, za koje naivni ljudi uporno glasaju, tek tu im nije ni do junačkog koljena.

I još da dodam, mada mi, kažem, ne morate vjerovati: veoma su raspoloženi da svoja raznovrsna i dragocjena znanja širokogrudo podijele sa običnim, manje genijalnim građanima, i u kafani, i preko fejsbuka, i na nekoliko simpatičnih, nesumnjivo patriotskih srpskih sajtova. Samopregorno, svakodnevno i svakonoćno, uz čak dvadesetak obaveznih gordih lajkova.

Pa dobro, reći ćete, šta tu onda nije u redu? Gdje je zapelo? Zašto nam je onda politička stvarnost tako bledunjava, puna beznadežnih terenskih mediokriteta – prizor malo veseliji od pustinje? Umjesto da sve procvjeta pod strogom komandom autentičnih sveznalica.

Priznajem, tu sam se i ja zamislio. Kako da riješim tu čudnu zagonetku, da otkrijem tajnu, a da se niko od mojih desetak genijalnih poznanika ne uvrijedi?

Pa… možda… Možda je problem u tome što je neko, nekad, negdje smislio podlu pretpostavku da politička borba ipak podrazumijeva udruženu aktivnost istomišljenika, to jest saboraca. Drugim riječima, da osim sebe samoga morate još nekoga poštovati ili jednostavno voljeti. A kako genije uopšte može imati saborce i istomišljenike? Ma kakva sad ljubav? S kim da se udruži ova toliko rijetka prirodna pojava, kako očekivati da on skuplja nekakve banalne potpise i prebrojava glasove, kad je po definiciji neuporediv, iznad svakog kolektiva, iznad nerazumne i nezahvalne gomile? Od njega tražiti da se bavi takvim koještarijama, recite i sami – zar je to fer, zar je to uopšte normalno?

I eto, dolaze još jedni izbori, narod se opet komeša i vjerovatno će opet glasati onako ofrlje, po drugarstvu i solidarnosti, i po takozvanoj partijskoj bliskosti, a naši nepravedno zapostavljeni geniji i dalje će svoje bisere morati da rasipaju tako reći uzalud – u kafani, preko fejsbuka i na simpatičnim, nesumnjivo patriotskim srpskim sajtovima. A šteta, kad su već tako nesebično posvećeni prokletoj politici. Šmrc, šmrc…