„Iz grudiju, iz grudiju ote mi krik: Biće mali Bolek novi prešjednik!“

Piše: Čedomir Antić, istoričar

Izvinjavam se Baji Malom Knindži što sam ime voljenog mu predsednika vojvode prof. dr Vojislava R. Šešelja, zamenio sa nadimkom anerbl prešjednika mr Jakova Milatovića (MA)

Zadatak je zapravo jednostavan. Ostvarenje nacionalnog programa podrazumeva postavljanje jasnih ciljeva, čije će ostvarenje biti ujedno geopolitički održivo i nacionalno korisno. Mi ne možemo biti sigurni niti oko jednog od ta dva, ali nam kao outokaz moraju poslužiti istorijska iskustva i primeri drugih. Tvorci srpske politike su u 19. i 20. veku bili promišljeni i pragmatični. Sledili su primere ujedinjenja Nemačke i Italije kad je reč o stvaranju države i modernizacije. Uspeli su, ali nisu mogli znati da su razlike u kulturi tolike da je nemoguće očekivati jednake posledice uspeha našeg projekta. Za utehu je da su u to vreme druge zemlje sledile isti put. Za pouku je da naši političari početkom 20. veka nisu imali bilo kakvu rezervnu opciju jugoslovenskom ujedinjenju i da su srpstvo već 1919. prepustili Crkvi. Iskustva novovekovne srpske države pokazuju i ko sprovodi nacionalni program. To ne čine oni koji su mu posvećeni, već oni koji dobiju istorijsku priliku. Srbija je tokom nekog vremena bila parlamentarna demokratija, pa su to činili narodni izabranici. Kao i većina društava tog i ovog vremena i srpsko nije bilo niti dovoljno zrelo ni emancipovano da bira najbolje za taj posao – odatle to nedopustivo izraženo strančarstvo.

Sedamdeset godina posle 1918. godine, stvari su bile složenije, a izgledi za uspeh znatno manji. Jugoslovenstvo i socijalizma su učinili svoje. Možda slaba, prognana, izdržavana srpska država i njena malobrojna vojska nisu mogli (u meri u kojoj nisu ni želeli) da makar ponude alternativu unitarnoj jugosovenkoj državi i troplemenoj, kasnije integralnoj, nacionalnoj koncepciji. Srbija 1990. ne samo da mnogo toga nije znala i htela, već joj je u toj krajnosti neprilika za srpski narod malo toga uopšte bilo moguće. Miloševićev režim je dobro prepoznao da je vreme da se odlučno brani ono što je moguće odbraniti, branio je to sa zavidnom energijom, odlučnošću i uspehom, ali je za određene neuspehe i nacionalne nedoumice lično odgovoran. Na jednoj strani njegov preživeli i zastareli režim pružao je neophodnu stabilnost za odbranu državnog i nacionalnog cilja, na drugoj on je dugoročno delio narod, sprečavao modernizaciju države i postavio je (a to se i kasnije dešavalo) režimske interese iznad narodnih. Napuštanje jugosovenstva i socijalizma, više demokratije i uspostavljanje koncentracione vlade po uzoru na one koje su vodile Srbiju od 1908.-1909. i 1912.-1918., svakako bi pomogli nacionalnom cilju. Oni bi osporili avanturističko ponašanje vlasti iz 1989.-1990., sprečili izdaju Krajine 1995. i predaju Kosova i Metohije 1999., mada bi možda sprečili i svaki sporazum oko Srpske. U svakom slučaju, ranije bi na dnevni red (uz nekakvu celovitu i samostalnu politiku Srbije kao činioca) stavili pitanje statusa Srbije i srpskog naroda u Crnoj Gori.

Kada sam 2001/2002 pisao državni program koji će 2003. prihvatiti Stranka G 17 Plus, imao sam u vidu da je kraj jugosovenske krize i početak završnog razdoblja tranzicije dobra prilika za novi nacionalni početak. Za razliku od Srbije, Đukanovićeva Crna Gora je smesta izašla sa svojom ponudom, koja je praktično značila bezuslovnu nezavisnost. Moja zamisao je bila veoma jednostavna. Trebalo je staviti u ravnotežu kvantitet i kvalitet: veličinu države i njen sadržaj. Status Kosova i Metohije trebalo je uređivati i sporazumu Srbije i Albanaca – promena granica vukla je njihovu korekciju, ali i otvarala pitanje određivanja statusa Republike Srpske. Crna Gora, kao stara srpska zemlja, nije trebalo da bude problem. Te 2001. tamo je postojao politički, ustavni, ali ne i međunacionalni problem. Srbi su prema popisu iz 1991. činili 9,34% stanovnika, a za srpske stranke je glasalo manje građana. Moderne nacije – kako u davna vremena nastanaka prvih među njima tako i danas – teže unifikaciji i asimilaciji. Kada u jednoj državi nekada temeljni narod padne na ispod 10% ukupnog stanovništva njegovo očuvanje je relativno lako. U Austriji, jednom od stubova nemstva i težnje ka nacionalnom ujedinjenju, danas ima 18% onih koji tvrde da su prvo Nemci, pa tek potom Austrijanci, a svega 2 ili 3% onih koji bi se sa SR Nemačkom i ujedinili. Kada međutim, jedan narod zauzma između 10% i 25% onda ga većina smatra remetilačkim faktorom i osoprava mu prava – dobar primer su Srbi u Hrvatskoj (koji nikada nisu prešli udeo od četvrtine stanovništva) ali i Albanci u Makedoniji,  za čiji su status SAD i saveznici smislili uslov da ga nameće udeo u stanovništvu (od najmanje 25%). Iznad 25% će većina (možda sastavljena od nekoliko naroda slične brojnosti, koji su u savezu) ili prihvatiti ravnopravnost ovog naroda ili će morati silom da je spreči.

Međutim, na popisu održanom 2003. ispostavilio se da u Crnoj Gori Srba ima 31%, ali da srpski jezik govori bezmalo 2/3 stanovništva, a istraživanja su dalje pokazala da SPC pripada najmanje 62% građana. Bila je to prekretnica – posle toga režim je prestao da skriva svoj antisrpski karakter; zvanična Srbija počela je da se ponaša kao da je Crna Gora pokazala svoje pravo i poželjno lice, pa ćemo opet biti dva najsrodnija, mada različita naroda južnoslovenskog sveta; nacionalisti u Srbiji poverovali su da će Crna Gora ponovo postati srpska. Retko ko je razumeo da ćemo imati da biramo: da li da postanemo Rusi u Estoniji (dakle potpuno obespravljeni) ili ćemo status tražiti negde između Albanaca u Severnoj Makedoniji i Srba u Bosni i Hercegovini. U takvim uslovima ne može biti dovidentitetša. Ta pozicija je potpuno nemoralna.

Tokom proteklih dvadeset godina, srpske stranke su od nekoliko procenata glasova došle do 25% (od mogućih 34% – koliko je registrovano na probnom popisu 2011 godine). Na izborima 2020. srpska koalicija je dobila bezmalo toliko, zato što su je prvi put podržale i SPC i Srbija. Cena neuspelih pokušaja integracije Srba u Crnoj Gori bila je izvanredno visoka – srpske stranke su nastajale i nestajale a Srpska narodna stranka je u jednom času promenila ime u Novu srpsku demokratiju i postala stožer okupljanja različitih stranaka. Zbog te borbe za demokratsku Crnu Goru štetio je srpski nacionalni interes (pre svega ravnipravnost). Sredinom prošle decenije Demokratski front, čija je okosnica NSD, ostao je jedina opozicija, jedini je uputio ozbiljan izborni izazov režimu (na izborima 2008, 2013 i 2020) i optužen je za pokušaj državnog udara… Njegovi članovi progonjeni su više nego celokupna ostala opozicija.

Na predsedničkim izborima 2023., baš kao i 2008. srpski kandidat osvojio je, međutim, gotovo istovetan broj glasova (petinu izašlih –  više od apsolutne većine Srba u Crnoj Gori). Za Srbiju to treba da bude dovoljno. Naš kandidat može biti samo kandidat srpskih stranaka i srpskog naroda. Sve ostalo je besmislica: podrška ljudima zarobljenim u prošlosti ili, još gore, varalicama. Dvoidentitetašima – koji nisu spremni da tolerišu Srbima ravnopravno učešće u ustanovama (a još uvek su bar dvostruko podzastupljeni u odnosu na udeo u stanovništvu), niti da dozvole ravnopravnost ćirilice, prosvetnu autnomiju… Dakle čak ni prava koja uživaju višestruko malobrojniji Bošnjaci, Albanci, Muslimani i Hrvati – treba uskratiti svaku podršku. Kada bi Srbija imala ozbiljnu državotvornu i državničku vlast, ona to nikada ne bi dozvolila, budući da takav odnos i prihvatanje raznih prevarnata i prikrivenih frankovaca kao Srba ili Srbima bliskih, otvaraju pitanje odnosa ostalih stanovnika srpskih zemalja i rasejanja prema Srbiji, prirode naših veza, postojanja jedne i jedinstvene nacije, kao i integriteta Srbije u budućnosti.

Iz navedenih razloga nama u Srbiji, bez obzira na slab kvalitet naših vlada, pritiske SAD i EU i težak položaj u kome se nalazimo, nikako ne odgovara da podržavamo razne varalice koje se sa trideset godina zakašnjenja zaklinju u Evropsku uniju. Naravno da nije reč o „Evropi“ već o SAD, Britaniji i njihovim satelitima. Ako Srbija ima neke obaveze prema Crnoj Gori, onda i ova ima obaveze prema svojim Srbima – makar petina crnogorske politike treba da bude posvećena odbrani zajedništva i zajedničkih vrednosti, počev od ćirilice pa do Kosova i Metohije. Nedavno je, u ovoj kolumni već spominjani istoričar iz Graca, Florijan Biber, kritikovao Srbiju zato što obeležava dan početka agresije NATO. Biber tvrdi kako bi trebalo da se setimo poginulih Albanaca. Čudno, nikada da tako nešto kaže recimo Bošnjacima u Bosni i Hercegovini. To je upravo evropska vrednost sa zastave kandidata koji tvrdi da predstavlja i deo srpske nacije.

To su te „europske vrednosti“ koje nam prodaju Milatović i Spajić – crnogorski Lolek i Bolek. Dosat je bilo laži. Europsku Crnu Goru stvorio je Milo Đukanović – on je bio „šampion europskih integracija“ i nije primljen samo zato što Srbija nije bila slomljena i što se kasnije i sâm malo zaigrao sa belom robom i kineskim novcem. Davne 2003. u Solunu je zvanično obećan prijem balkanskih država u EU. Srbija je tada bila priznata kao jedinstvena. Republika Srpska je imala mnogo više nadležnosti nego danas. Od tada je nestala EU kakvu poznajemo. Zato ovo treba da budu poslednji izbori na kojima srpske stranke sarađuju sa prasićima koji bi da sisaju tri krmače. Eno im Hrvatska i Šipnija, neka se nose što dalje od Srbije.

Ukoliko nastave da nam osporavaju prava, mi Srbi treba da pođemo europskim putem Mila Đukanovića, Abanaca sa Kosova i Severne Makedonije i Srba iz Bosne i Hercegovine – da odredimo šta je naše. Da okupimo naše zemlje Raške, Stare Hercegovine, Boke, Paštrovića, srpskih krajeva do Podgorice i Zete, pa da posle omogućimo prasićima, frankovcima i ostalima da izvan toga dobiju svoju domovinu. Ako napustimo dva veka duge neuspešne pokušaje da se sporazumemo sa Zapadom, naterani fašističkim odnosom prema nama, ne vidim zašto bi samo u Crnoj Gori živeli u prošlosti? Zašto bi prihvatili za proroke neke nove Đeliće i Dinkiće koji su svoje vreme promašili za trideset godina, razne Guzate Ratluke, Loleke i Boleke koji nam ne nude ništa drugo osim bajatih fora i starih prevara?