Neki su je upoznali dok traži pomilovanje za zgužvane misli, drugi su sa njom plakali u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu
Ali jedno je svima zajedničko – na balkanskim prostorima se svako, bio ljubitelj poezije ili ne, u nekom trenutku života sreo sa stihovima Desanke Maksimović.
Njeno književno djelo, kako poetsko, tako i prozno, jeste među najobimnijim opusima srpske književnosti 20. veka, a njeno pjesničko stvaralaštvo je najznačajnije dostignuće jedne žene u srpskoj književnosti, smatra Svetlana Šaetović, naučna saradnica Instituta za književnost i umjetnost u Beogradu.
„Nije pripadala nijednoj struji, imala je autentični izraz – između tradicionalnog i modernog pesničkog obrasca i ostala je dosledna sopstvenom viđenju sveta, na šta su vrlo malo uticali neki društveni događaji i tokovi u književnosti“, govori Šaetović, upravnica Zadužbine Desanke Maksimović, za BBC na srpskom.
Tokom sedam decenija duge karije objavila je više od 50 zbirki pjesama.
„Pesme su njoj navirale, rađale se u njoj, kao da joj je neko diktirao i nikada ih nije doterivale, možda kasnije kad je pisala sonete, ali same pesme su se rađale tek tako“, priča Branislav Milakara, njen sestrić, za BBC na srpskom.
Vječita sagovornica prirode i ljubavi
Uz stihove poput „sreća je lepa samo dok se čeka“ i „pokošene livade što kraj reke sanja“ odrastale su mnoge generacije.
„Ona ostaje večita sagovornica prirode i ljubavi, sa kojom razgovaraju i mladi i odrasli i nove generacije koje se bave književnošću“, ocenjuje Mina Đurić, docentkinja na katedri za srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Kaže da „studenti često biraju njene pesme da recituju, da je tumače i dovode u vezu sa drugim pesničkim ostvarenjima primerima.“
„Da li izaziva sećanja na najranije detinjstvo ili pruža odgovore u nekim ključnim istorijskim pitanjima – oni joj se temeljno posvećuju, posebno kada je reč o težnji univerzalnih vrednosti“.
Prije tri godine, predlog da se poezija Desanke Maksimović isključi iz srednjoškolskog programa izazvao je velika negodovanja,
Tada su do Ministarstva prosvjete stigla su i protestna pisma, a i korisnici društvenih mreža su „tražili pomilovanje“ za Desanku.
Njeni stihovi su ostali obavezni dio školskih čitanki i lektira.
Pjesme su bile njena djeca
Maksimović se 1933. udala za ruskog pisca Sergeja Slastikova, koji je emigrirao u Srbiju posle Prvog svjetskog rata.
Upoznali su se jedne večeri dok je recitovala pjesme u ruskom klubu u Beogradu.
„Da li je to bila ljubav na prvi pogled? Verovatno! Ali, sigurno, moja prva ljubav i prvi muškarac s kojim sam se poljubila. Bila sam već zrela devojka. Kasnije smo se zbližili“, ispričala je Maksimović novinaru nedeljnika NIN.
Intimu su strogo čuvali, ona je pisala, on je prevodio i ilustrovao i pomogao joj u prevođenju pjesama na ruski jezik.
Nisu imali djece, a Maksimović je govorila da je „iživela svoje materinstvo“ brinući kao najstarija o braći i sestrama „sve dok nisu postali svoji ljudi“.
„A kasnije, u braku, moj stvaralački rad me celu ispunjavao. Kada bih napisala jednu pesmu, kao da sam tri deteta rodila. Toliko bih se istrošila…“, rekla je pesnikinjaj.
Njen sestrić kaže da je književnica bila njegova „druga majka“.
„Otac mi je nastradao, i po završetku Drugog svetskog rata, mi smo kao izbeglice iz Hrvatske došli kod nje.
„Sačekala nas je na Topčiderskoj stanici i tako smo moja majka, baka, moja sestra i ja bili sa njom u dvosobnom stanu i ona je pratila naše odrastanje, detinjstvo, a opet imala je vreme za sebe“, sjeća se on.
Ujutru bi Desanka odlazila na beogradsko izletište Adu Ciganliju da šeta i piše, a potom bi se vraćala u „realan život“, kaže Milakara.
„Kada počinjem da pišem, prvi je uslov da budem sama. Jer, tada se dešava nešto, ne znam kako to da objasnim…
„Smišljanje nečeg novog što se u meni budi“, ispričala je Maksimović u intervjuu nedeljniku NIN, jednom od poslednjih razgovora sa novinarima.
‘Budila je najtananiju ljudsku crtu’
Početak Drugog svjetskog rata Desanka Maksimović dočekuje u penziji.
Iako je odložila profesorski dnevnik, pero i hartiju nije.
Pogođena strijeljanjem đaka u Kragujevcu 1941. napisala je Krvavu bajku, pjesmu koja će biti objavljena ugledati po završetku rata.
„Ta je pesma zapisana, a ne pisana. U meni je bilo osećanje mržnje i revolta…Kada sam čula šta se zbilo u Kragujevcu, pesma se sama u meni rodila“, ispričala je književnica decenijama kasnije.
Šaetović smatra da su ovi stihovi „njen najdublji i najsnažniji odgovor na ono što se dogodilo u Šumaricama i pored niza drugih pjesama, ističu se prosto kao medaljon njenog pjesničkog opusa“.
Đurić kaže da stihove „o brdovitom Balkanu i četi đaka umrloj u jednoj danu“ danas izučavaju mnogi narodi, što govori o univerzalnom karakteru pjesme i jakim vrijednostima koji su utkani u ovo književno djelo.
Pjesnikinja je 1965. postala redovna članica Srpske akademije nauke i umetnosti, što je činilo veoma ponosnom.
Godinu dana ranije, objavljena je njena zbirka pjesama Tražim pomilovanje.
„Zbirka je poetički iskorak u kom spaja savremeni pesnički izraz i nasleđe određenih leksičkih konstrukcija koje su važile za srednjovekovni period i gde govori o pravima svih onih koji su nekako skrajnuti“, priča Šaetović.
Đurić ocjenjuje da se pjesnikinja obraćala „najdubljoj sebi, težeći jednoj vrsti ravnoteže i mira koji je željela da ostvari posredstvom pisanja.“
„Sa druge strane, njene reči su bile upućeno svakom čoveku podjednako – onome što je njemu nevino, što je na izvesni način neshvaćeno, a trebalo bi da bude ispoljeno. Budila je u njima tu najtananiju ljudsku crtu, sve ono što je najdublje i najsuptilnije u svakom čoveku“, kaže Đurić.
Temperament koji se rijetko viđa
Poslednja zbirka Desanke Maksimović objavljena je 1992. godine.Nije bilo dana da ne uzme pero, sedne i piše. Nije gubila vreme i u trenucima kada je bila tužna zbog smrti majke ili muža, nije se opuštala, hvatala ja pero i prevodila druge pesnikinje“, priseća se njen sestrić.
Pored pisanja, povremeno je i prevodila, mahom poeziju sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.
„Sve što je radila, činila je pasionirano, sa puno žara, sa jakim emocijama. Bila je osoba koja je živela tako da ne ugrožava druge, uporna da ostvari zamisao, ali nikada na štetu drugih“, seća se Milakara.
Zoran Božić sugrađanku pamti kao blagu, smirenu i vječito nasmijanu ženu.
„Ostaje jedna od omiljenih istorijskih, književnih ličnosti, temperament kakav se retko viđa i neviđena energija“, opisuje on.
(bbc.com)
