O izdaji za g. Srđana Škora

Piše: Čedomir Antić, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Gospodina Srđana Škora poznajem desetak godina. Ovaj dostojanstveni, staloženi i nenametljivi  čovek prišao mi je na ulici u nekoliko prilika, lepo smo razgovarali i tih razgovora se i posle više godina sećam. Gospodin Škoro je naš ugledni novinar, po obrazovanju magistar istorije.

Od kako je maja 2014. smenjen sa mesta šefa deska Večernjih novosti započeo je jednu političku kampanju koja je sasvim legitimna i čije razloge ja potpuno razumem.

Tada, u vreme najveće popularnosti SNS i novoizabranog premijera Aleksandra Vučića, on je kritikovao novoizabranu vladu sa za današnje prilike i čak njegovu skoriju praksu, neobičnom blagošću, taktom i razložnošću.

Rekao je da u vladi „nema mnogo novih lica“, da „ministar prosvete nije osoba koja bi imala kvalitete Dositeja Obradovića“, da je ministar finansija (do danas zaboravljeni „vunderkind“) Lazar Krstić bio „Stipendista Fonda Braća Karić“ i da „nije dobro što smo stvorili društvo u kome se za svaku sitnicu ide kod premijera“.

U to vreme odnosi su bili drugačiji, vlast možda nije bila mnogo popularnija nego danas, ali opozicioni blok nije bio u ovoj meri radikalizovan i frustriran (ne kažem jedinstven pošto to nije ni danas).

Informativna služba SNS-a je reagovala istog dana, samoljubiva opozicija – koja je trulela u Beogradu i Novom Sadu svađajući se i preletajući umesto da da deluje – ostala je pasivna, vd. glavnog i odgovornog Večernjih novosti smenio je g.

Škora sa mesta šefa deska. Na ovo je reagovalo „Nezavisno udruženje novinara Srbije“. Oglasio se i novoizabrani predsednik vlade. Vd. Glavnog i odgovornog urednika rekao je čak i da je saglasan sa stavovima g. Škora, međutim da već neko vreme namerava da ga smeni sa mesta šefa deska, o čemu je navodno sa njim razgovarao.

Tvrdio je čak da je, po dolasku na dužnost, g. Škora na spomenuto mesto lično i imenovao.

1. Škoro je kasnije napustio Novosti. Niko tako nešto ne radi bez razloga, posebno u vremenima koja nisu ni slična današnjim, dakle kada u javnosti ne preovlađuju žuč i jed. Ovaj mirni čovek, koji je do tada karijeru gradio uglavnom u državnim medijima, postao je opozicioni aktivista. Nespreman da stvara novu karijeru u politici ušao je i izašao iz jedne stranke i pokušao da se kandiduje za presednika republike. Režimski mediji počeli su da eksploatišu njegovu sve veću ogorčenost i ljutnju.

Nedavno je g. Škoro učestvovao u emisiji opozicione KTV (Zrenjanin). Dotakao se tu i mene, a dobrodušni domaćini su od toga napravili viralni tik-tok prilog. Gost se dosetio kako sam pre nepune dve godine objavio knjigu o izdajama u srpskoj istoriji.  Dodao je i da sam izvršio „transfer mozga“ ili je (zamislio se glasno) možda to bio „neki drugi transfer“… (misli da sam možda korumpiran) – pa sada hvalim g. Aleksadra Vučića a u knjizi sam ga „nazivao izdajnikom zbog potpisivanja Briselskog sporazuma 2013. godine“.

            Spomenuo sam da je g. Srđan Škoro moj kolega. Davne 1990. magstrirao je na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta na temu Narodni front u političkom životu Jugoslavije 1947.-1953. godina.

Pošto je sa uspehom završio postdiplomske studije kod uglednog  istoričara, smatram naprimerenim i čak nepristojnim što  g. Škoro nije u stanju da precizno citira navod iz te moje knjige.

Čak je pogrešno naveo i njen naslov. Ja sam se u knjizi naime trudio da o svima, a posebno o savremenicima, dam precizan i nedvosmislen sud. Verujem da bi gg. A. Vučić, M. Dinkić i Č. Jovanović  mogli mirne duše da potpišu ono što sam tamo o njima napisao. Ustalom, u knjizi sam nastojao da pružim objašnjenje zašto je inkriminacija „izdaja“ nestala u zapadnim pa i srpskom zakonodavstvu. Bojim se da g. Škoro nije pročitao moju knjigu, već ju je prelistao ili je možda o njoj od nekoga čuo.

            Sama ta tvrdnja da kritikujući totalitarni blokaderski pokret ja smesta hvalim Vučića nije utemeljena u mojim tekstovima ili izjavama.

Takođe, legitimno je i promeniti mišljenje – eto g. Ratko Dmitrović je imenovao g. Škora za šefa deska jednih večito režimskih novina, a posle ga je (svakakako se vodeći nekim parametrima) i smenio. Verujem da vd.. glodur Novosti nije nakon učešća njegovog novinara na RTS-u od slodoumnika postao režimlija. Samo g. Škoru ta prorežimska orijentacija njegovih urednika i medija ranije nije toliko smetala. To nije ni loše ni nelegitmno.

Drugi veliki problem je stav koji g. Škoro izgleda deli sa totalitarnim anarhistima i blokaderima. Naime, svako ko drugačije misli od njih, nije važno konkretno šta, ne može ni pogrešiti ni biti u pravu. On može biti samo osoba koja je sišla sa uma („transferisala mozak“), ili se „tako nenormalno ponaša“ zato što je podmićena novcem, vlašću ili čašću („doživela neki drugi transfer“). Takav stav ne samo da je pogrešan, već je i opasan, on od čoveka koji je možda nekada i bio u pravu stvara potencijalnog pristalicu diktature i zločinca.

            Da približim temu kojom sam se bavio kada sam pisao o izdajama u srpskoj istoriji, ispričaću jednu anegdotu. Kada sam završio knjigu o ubistvima u srpskoj istoriji predložio sam izdavaču ponaslov : „Od Nemanjića do Nemanjine“ – dakle od pogibije velikog župana Tihomira nakon koje se na srpskom tronu učvrstio Stefan Nemanja, do ubistva Zorana Đinđića koje se u ovom stoleću dogodilo u Nemanjinoj ulici.

Za izdaje sam predložio verujem  još bolji naslov: „Od Vuka do Vučića“. Izdavač se pokolebao, a ja sam mu kroz smeh odgovorio kako je za Vuka Brankovića posle petstotina godina dokazano da nije bio izdajnik, a za Aleksandra Vučića još nije dokazano da jeste, pa taj naslov baš verno i predstavlja najveći metodološki problem čitave teme. Ali to nije bitno, pošto se o Vuku vekovima govorilo da je izdajnik podoban Judi, kao što danas mnogi u Srbiji kao najvećeg izdajnika vide aktuelnog šefa države. Pitam se samo da li će oni koji ga danas toliko grde posle dolaska na vlast ukinuti Briselski sporazum? Za g. Škora i njegove istomišljenike znam sigurno da neće. Možda to učine Leo Naim Bešri, Dinko Gruhonjić, Jelena Kleut, Vlado Pavićević, Zdravko Ponoš i drugi…

Moj predlog podnaslova ipak nije prihvaćen. Možda u nekom drugom izdanju…

(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)