Piše: Milinko Isaković
Možda grešim. Možda u ovom trenutku, dok ovo pišem, grešim tako grdno da će me vreme osuditi, kao što je osudilo tolike pre mene koji su stali na pogrešnu stranu istorije. A opet — ne mogu drugačije. Čovek ne može drugačije nego onako kako može.
Kažu da je kriv. Možda jeste. Ne znam, nisam sudija, nisam istražitelj, nisam bio tamo. Čitam optužnice pisane na jeziku koji nije moj, iz glavnog grada koji nije moj, od ljudi koji imaju svoje razloge, a ti razlozi nisu moji. I možda su u pravu. Možda je sve istina, svaka reč, svaka cifra, svaki dokaz. Ne tvrdim da nije. Ali nije to ono što me tišti.
Tišti me metod.
Jer ako je kriv — a možda jeste, ponavljam, možda jeste — zar nema Venecuela sudove? Zar nema tužioce, advokate, žrtve koje bi svedočile? Zar nema ulice na kojima bi narod izašao i rekao: dosta, nećemo više? Imaju. Sve to imaju. Ali to je sporo, to je neizvesno, to zahteva strpljenje, a strpljenje ne donosi naftu na vreme.
Narod je izabrao, kažu jedni. Nije izabrao, kažu drugi, pokrao je izbore. I jedni i drugi imaju svoje dokaze, svoje eksperte, svoje satelitske snimke i izlazne ankete. A ja — ja samo znam da nisam bio tamo, da nisam brojao glasove, da ne govorim njihov jezik dovoljno dobro da bih razumeo njihove boli. I ko sam ja da sudim? Ko su oni da sude?
Ali evo ko je došao da sudi: neko treći. Neko ko nije glasao, neko čije ime nije bilo na listiću, neko ko živi hiljadama kilometara daleko i koga boli đon za to hoće li dete u Karakasu večeras imati struje. Došao je, uzeo, odveo. Kao da se radi o stvari, ne o čoveku. Kao da se radi o plenu, ne o predsedniku — makar i lošem predsedniku, makar i najgorem.
I sad? Šta sad?
Sad će doći neko drugi. Neko podobniji, neko zahvalniji, neko ko zna da kaže „da“ na pravom jeziku. I nafta će teći. I litijum će teći. I voda će teći. Samo neće teći ka onima kojima pripada.
A ja mislim na nas. Na ovu našu zemlju, na ovu našu vodu, na ovaj naš litijum koji spava pod zemljom o drugo, za šta tek treba da se probude apetiti. Mislim na to kako smo mali, kako smo nevažni u velikoj igri, kako nas niko neće pitati kada dođe vreme. I pitam se — pitam se s užasom koji ne mogu sakriti — hoće li sutra neko doći po našeg? Ovog sada, ili nekog budućeg? Hoće li reći: kriv je, evo dokaza, pakujte ga?
I neće biti važno da li je zaista kriv.
Biće važno samo to da je rekao „ne“ kada je trebalo reći „da“. Ili „da“ kada je trebalo reći „ne“. Ili da je bio blizak pogrešnima — a ko su pogrešni, to se menja svakih nekoliko godina, to zavisi od toga ko sedi u kojoj fotelji, ko potpisuje koje čekove.
Razumem one koji kažu: ali Maduro je diktator, Maduro je ubica, Maduro je uništio zemlju. Možda jeste. Verovatno jeste, bar delimično, jer niko ko toliko dugo drži vlast nije potpuno čist — vlast prlja, to znamo svi, to smo videli bezbroj puta.
Ali — i ovo „ali“ mi je teže od svega — ali zar je rešenje za diktaturu druga diktatura? Zar je lek za nasilje veće nasilje? Zar se sloboda donosi u okovima?
Ne donosi se. Nikada se nije donela. Svaki put kad su je donosili spolja, donosili su nešto drugo, nešto što je ličilo na slobodu ali je imalo ukus pepela.
Ne branim čoveka. Ne znam ga, nikad ga nisam sreo, ne govorim njegov jezik, ne delim njegovu ideologiju. Branim nešto drugo, nešto starije, nešto što bi trebalo da bude sveto a odavno nije: pravo naroda da sam pogreši. Pravo naroda da sam izabere svoje zlo, da se sam bori sa njim, da ga sam svrgne kada dođe vreme. Jer samo tako se gradi nešto. Samo tako se uči.
A ovako? Ovako se uči samo jedno: da si mali, da si slab, da neko drugi odlučuje o tvojoj sudbini, i da možeš biti najbolji ili najgori — svejedno je, bitno je samo čiji si.
Možda grešim.
Ali ne mogu drugačije. Postoje stvari koje čovek ne može prihvatiti, čak i kad ne zna zašto. Čak i kad mu svi dokazi govore suprotno. Postoji nešto u njemu, neki ostatak ponosa ili gluposti — a možda je to isto — što kaže: ne, ovako ne. Ne na ovaj način. Ne ovim rukama.
I možda će me istorija osuditi.
Ali ja ću barem znati da sam ostao ono što jesam. A to je, na kraju, jedino što čovek može poneti sa sobom.
(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)
Jako lijep clanak. Mozda jedini pravilan pristup na ovu temu. U N.J. (SAD) je prije nekoliko godina bio istinit slucaj, dje je sudija u lokalnom sudu osudio na 90 dana zatvora vlasnika kuce, koji je u svom podrumu BEJZBOL PALICOM ubio VELIKOG PACOVA. Nije bilo krsenje zakona, sto je ubio otrovnog pacova, vec KAKO ga je ubio. (Izgrednik se branio da je pacov bio ogroman. Da je bio mali zgazio bi ga ili sl.). U MX ne postoji prava Vlada. Narko dileri komanduju drzavom! SAD turiste zgrabe na ulici i potom traze otkup. Kad pozoves lokalnu policiju u MX, nikad ne znas da li je prava policija. Zanima me shta bi neko treci predlozio da se radi u ovakvim situacijama. Treba pozvati Gutijeresha, Shefa UN? Neko ce reci da SAD treba da gleda svoja posla. Zaista? U Kolumbiji je br. 1 izvozni artikl kokain i marihuana. Dje izvoze to najvece moguce zlo na Svijetu? U MX, pa onda preko granice u SAD!!!!!!! U SAD godishnje umre od droge 100 000 ljudi!!!!!
Zaboravite SAD. Uzmite CG-SR-RS. Siguran sam da u proporciji stanovnistva imate vishe drogiranih i da vise stanovnistva UMIRE OD DROGE NEGO U SAD (u proporc. smislu). U Milovoj CG nije situacija bila mnogo bolja od ove opisane u MX. … Zoran i Petar Lazovic-Vesna i Milosh Medenica, Policajac Mujovic sa €40 milona na rachunu. Zvicer-Sharic-Bojovic-Keljmendi-Kavcani-Skaljarci-Vracharci-Zemunci…. dijele svoju pravdu na ulicama, PRAKTICHNO NEOMETANO!!!! Koljach Velja Nevolja dolazi pod zastitom DPS-bezbed. snaga u CG da likvidira 2 chovjeka, iako im je drzava bila zvanicno zabranila ulazak…. Sad se samo prepiru ko je tachno iz DPS dao nalog da se Tim Velja Nevolje, Kasapina propusti na granici.