Autor: Saša Adamović, istoričar
Uvod
Donald Tramp, drugi put izabran za predsednika Sjedinjenih Američkih država u novembru 2024. godine, predstavio je svoju novu Strategiju nacionalne bezbednosti u decembru 2025. godine (Strategija 2025). Ova strategija predstavlja ključni dokument koji definiše prioritete američke spoljne politike, fokusirajući se na princip „Amerika na prvom mestu”, ekonomsku moć, vojnu superiornost i borbu protiv globalnih izazova poput Kine i terorizma. Međutim, poseban naglasak u ovoj strategiji stavljen je na Evropu, koja se tretira ne samo kao saveznik, već i kao izvor problema za američke interese. Strategija nacionalne bezbednosti 2025. godine predstavlja radikalan pomak u u odnosu na prethodne administracije, kritički ocenjujući Evropsku uniju (EU), njenu imigracionu politiku, ekonomsku slabost i gubitak „civilizacijskog samopouzdanja”. Ovaj dokument izazvao je šok u evropskim prestonicama jer je sugerisao da SAD više ne vide Evropu kao pouzdanog partnera, već kao kontinent na ivici „civilizacijskog brisanja”.
U ovom eseju analiziraće se Trampova Strategija nacionalne bezbednosti sa fokusom na njen uticaj na Evropu. Počeću sa pregledom istorijskog konteksta, posle toga ću detaljno razmotriti ključne elemente strategije u vezi sa Evropom, reakcije evropskih lidera i šire implikacije za transatlantske odnose. Esej ću završiti razmatranjem budućnosti Evrope u svetlu ove strategije. Cilj je da pokažem kako Trampova vizija ne samo da menja američku spoljnu politiku, već i tera Evropu na duboku introspekciju i potencijalne reforme.
Istorijski kontekst Trampove Strategije nacionalne bezbednosti
Da bismo razumeli Strategiju nacionalne bezbednosti 2025, neophodan je povratak na Trampov prvi mandat (2017–2021). Tadašnja Strategija iz 2017. godine imala je „principijelno realistički” pristup, sa naglaskom na rivalstvo sa Kinom i Rusijom, zaštitu američkih granica i ekonomsku dominaciju. Evropa je tada bila viđena kao saveznik, ali sa primedbama o neravnoteži u okviru NATO-a, gde su SAD nosile najveći deo tereta odbrane. Tramp je javno kritikovao evropske zemlje zbog nedovoljnog ulaganja u odbranu, tražeći da dostignu 2% BDP-a za vojne izdatke.
Posle poraza na izborima 2020. godine i povratka 2024, Trampova administracija je ažurirala ovu strategiju, uzimajući u obzir globalne promene poput rata u Ukrajini, rastuće napetosti sa Kinom i migrantske krize. Datum objavljivanja Strategije 2025 dolazi u trenutku kada rat u Ukrajini još uvek traje, dok se Evropska unija suočava sa recesijom, energetskom krizom i rastućim populizmom. Za razliku od Bajdenove administracije, koja je naglašavala multilateralizam i podršku Ukrajini, Trampova strategija je transakcionalna: fokusirana je na direktne koristi za SAD, sa manjim naglaskom na ideološke saveze.
U kontekstu Evrope, nova strategija odražava Trampov dugogodišnji skepticizam prema EU. On je nekoliko puta optuživao Evropu da „iskorišćava” SAD kroz trgovinske deficite i vojnu zavisnost. Strategija 2025 ide i korak dalje, optužujući evropske elite za „podrivanje političkih sloboda”, podržavajući „patriotske evropske partije”, poput onih u Nemačkoj, Francuskoj i Mađarskoj. Ovo predstavlja direktno mešanje u evropske unutrašnje poslove, što je bez presedana u posleratnoj istoriji transatlantskih odnosa.
Ključni elementi Trampove Strategije u odnosu na Evropu
Strategija 2025 je dokument od oko 50 strana, ali deo posvećen Evropi je posebno provokativan. Strategija ističe da Evropa gubi ekonomsku moć – sa udelom u globalnom BDP-u, koji je sa 25% 1990. godine opao na 14% danas – ali da je veći problem aktuelna „civilizacijska erozija” Evrope. Trampova administracija optužuje EU za promovisanje imigracione politike koja „transformiše kontinent i stvara sukobe”, dovodeći do „gubitka nacionalnih identiteta i samopouzdanja”. Ovo se odnosi na masovnu imigraciju iz Afrike i Bliskog istoka, koja je, prema Strategiji, dovela do demografskih promena, gde neke zemlje, u narednim decenijama, mogu postati „većinski neevropske”.
Drugi ključni aspekt je kritika NATO-a. Strategija sugeriše da SAD neće više nositi glavni teret odbrane Evrope, tražeći od saveznika da preuzmu „primarnu odgovornost”. Tramp ponavlja zahtev za povećanjem vojnih izdataka, ali ide i dalje, dovodeći u pitanje budućnost alijanse ako Evropa ne promeni kurs. Strategija, takođe, navodi da „mnoge evropske vlade krše osnovne principe demokratije kako bi ugušile opoziciju”, aludirajući na mere poput cenzure i ograničavanja slobode govora u zemljama poput Nemačke i Francuske.
Posebno kontroverzan stav je prema Rusiji. Za razliku od prethodnih strategija koje su Rusiju označavale kao direktnu pretnju, Strategija 2025 umanjuje ovu opasnost, fokusirajući se na „stabilnost” sa Moskvom. Ovo je dovelo do optužbi da Tramp vidi Evropu kao veću pretnju od Rusije, što je Kremlj pozdravio. Umesto toga, Strategija podržava „patriotske snage” u Evropi, poput AfD-a u Nemačkoj, Nacionalnog okupljanja u Francuskoj i Fidesa u Mađarskoj, videći ih kao saveznike u borbi protiv „transnacionalnih elita”.
Ekonomski, Strategija naglašava da SAD žele „pravedne trgovinske aranžmane” sa Evropom, optužujući EU za „predatorske prakse”. Ovo uključuje carine na evropske proizvode i pritisak da Evropa kupuje američko oružje. Sve u svemu, Strategija 2025 vidi Evropu ne kao partnera, već kao problem koji treba „rešavati” kroz podršku nacionalistima i smanjenjem američkog angažmana.
Reakcije Evrope na Trampovu Strategiju
Objavljivanje Strategije 2025 izazvalo je burne reakcije u Evropi. Evropski lideri, poput nemačkog kancelara Fridriha Merca i francuskog predsednika Emanuela Makrona, javno su izrazili zabrinutost, nazivajući Strategiju „amaterskom” i „aktom izdaje”. Bivši američki ambasador u EU opisao je Strategiju kao „opscenu i neupućenu” jer krši 80 godina bipartizanske američke politike prema Evropi.
U Briselu, Evropska komisija je brzo reagovala, najavljujući povećanje izdataka za odbranu i stvaranje „Evropske odbrambene unije”. Komesar za odbranu Andrius Kubilius izjavio je da Evropa mora razmisliti o sopstvenoj „kičmi” odbrane, bez oslanjanja na SAD. Nemačka je najavila povećanje vojske za 50%, dok su zemlje poput Poljske i Baltika tražile jače evropske garancije protiv Rusije.
Desničarske stranke u Evropi, međutim, pozdravile su Strategiju. Lider AfD-a Alis Vajdel, Marin Le Pen u Francuskoj i Viktor Orban u Mađarskoj videli su je kao podršku svojim pokretima, čak sugerišući saradnju sa Vladimirom Putinom protiv „evropskih demokratija”. Ovo je pojačalo polarizaciju unutar EU jer se levičarske vlade osećaju ugroženo zbog američkog mešanja. Štaviše, Strategija je podstakla diskusije o evropskoj strateškoj autonomiji, uključujući nuklearnu odbranu Francuske i Nemačke.
Šire implikacije za globalnu bezbednost
Trampova Strategija 2025 ima dalekosežne implikacije izvan Evrope. Smanjenjem fokusa na Rusiju, SAD signalizira mogući dogovor sa Putinom o Ukrajini, što bi moglo da dovede u pitanje evropsku bezbednost. U tom slučaju, Evropa bi se podelila, a istočna Evropa bi potražila alternativu NATO-u.
Prema Kini Strategija je agresivnija, fokusirajući se na ekonomsko takmičenje, ali traži saradnju Evrope protiv „predatorskih praksi” Pekinga. Međutim, skeptičan stav prema EU mogao bi ovu saradnju da učini problematičnom.
Globalno, Strategija promoviše izolacionizam, sa fokusom na zapadnu hemisferu (Venecuela). Ovo bi moglo oslabiti multilateralne institucije poput UN i STO, dovodeći do fragmentacije svetskog poretka.
Za Evropu, implikacije su egzistencijalne. Ako se trendovi nastave, kontinent bi mogao doživeti demografsku promenu, ekonomski pad i političku nestabilnost, što bi oslabilo njegov globalni uticaj.
Zaključak
Trampova strategija nacionalne bezbednosti, posebno u svom drugom mandatu izražena kroz dokument iz decembra 2025. godine, predstavlja dubok preokret u odnosu SAD prema Evropi, naglašavajući princip „Amerika na prvom mestu” na račun tradicionalnog transatlantskog savezništva. Dok je prva Trampova strategija iz 2018. godine još uvek videla Rusiju i Kinu kao revizionističke sile i insistirala na većem doprinosu saveznika u NATO-u, nova verzija ide korak dalje : oštro kritikuje evropske migrantske politike, slobode govora, demografije i ulogu Evropske unije, upozoravajući na „civilizacijsko brisanje” kontinenta i podržavajući „patriotske” pokrete koji se suprotstavljaju aktuelnom toku.
Ovaj pristup dovodi u pitanje pouzdanost Evrope kao saveznika, zahteva radikalno veći budžet za odbranu (5% BDP-a) i signalizira smanjenje američkog angažmana u evropskoj bezbednosti, uz fokus na zapadnu hemisferu i pragmatične odnose sa Rusijom. Za Evropu, ovo nije samo izazov – već poziv na buđenje: kontinent mora ubrzano jačati sopstvene odbrambene kapacitete, produbiti stratešku autonomiju i prevazići unutrašnje podele kako bi očuvao suverenitet i relevantnost u policentričnom svetu. Ako Evropa ne odgovori odlučno, rizikuje dalje slabljenje transatlantskog partnerstva i veću izloženost spoljnim pretnjama. Trampova strategija, iako kontroverzna, može paradoksalno poslužiti kao katalizator za snažniju i samostalniju Evropu – ali samo ako se njeni lideri suoče sa realnošću bez iluzija o starim garancijama.
Pitanje je samo da li su aktuelne evropske elite u stanju da sprovedu ovakvu politiku.
