ČUDO NEVIĐENO

Piše: Emilo Labudović

Čudna je zverka naše pravosuđe. Još su čudniji aršini kojima ono mjeri i presuđuje. Za sat zakašnjenja možeš očas ostati bez posla, za zbirku satova od kojih svaki, brat bratu Acu, vrijedi stotinjak hiljada evra – praviš posao. Za pet hiljada evra ide se u Spuž, za preko milijardu – samo u Dubaji.

Za jedan šleper „Malbora“ koji „učiniš“ prijatelju – tri godine i kusur robije, za beskrajne kolone šlepera koje „učiniš“ sebi i svojima – ni po prstu. Kad ukradeš šibice, platiš ih kao Sveti Petar kajganu, kad ukradeš državu — poštuju te kao sveca.

Kažu da pravda nikad nije potpuna jer joj je na drugom tasu terazija krivda, a pravda, govorio je Nušić, „zna da bude teža ljudima od nepravde“! Ni zakoni, koliko god bili utemeljeni u filozofiji prade nijesu joj garancija jer, kako je to jednom izjavio britanski ministar spoljnih poslova, ser Edvard Halifaks, „zakone ne razumiju tri vrste ljudi: oni koji ih donose, oni koji ih sprovode i oni koji ispaštaju ukoliko ih prekrše“.

Zato je pravda često razapeta na krst neshvatanja i pristrasnog tumačenja, a Vladimir Bulatović – Vib je rekao: „jadna je pravda koja mora da se pravda“!
Pravda u Crnoj Gori se, valjda iz svih ovih razloga drži podalje od sebe same, a kad je već primorana da zahvati u društvenu trulež navlači rukavice do ramena. Da joj se traga ne prepozna.

Prčka izokola i izvlači mrvice, strogo pazeći da ne dirne u osinjak u kojem vriju rojevi stršljenova njuški namazanih otrovima svih vrsta. Često i ljudskom krvlju. Djeluje tek toliko da se ne kaže kako je nema, obilazi ono najvažnije kao mačka oko vrele kaše i, ogrnuta togama „pravednika“ koje su, inače, crne boje, liči na hor lelekača na sahranama.

Očešan, i to ne tako malo, ovdašnjom pravdom, često se sjetim riječi čuvenog beogradskog profesora Uvoda u pravo, dr Radomira Lukića, koji je nastojao da studente istovremeno uvede u materiju prava ali i da im razbije iluziju da će, kad jednom budu „pravednici“, biti sveci i bogougodnici.

„Često ćete morati da lažete, govorio nam je, ali tada lažite krupno – više će vam vjerovati“! „ Ako vas sudbina navede da ukradete, uzmite mnogo, jer vas tada niko neće proglasiti lopovima“.

I, na kraju, nije propuštao da suštinu svega sažme u svoju čuvenu krilaticu koja nije i nikad neće izgubiti na aktuelnosti: „A ako već morate da jedete govna, jedite ih velikom kašikom, kraće će trajati“!

A „pravda“ u Crnoj Gori traje li ga, traje!

(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)