Piše: Ser Žan
Zvezda je bila na 0-2. Navijači su već govorili da je to kraj sezone. Izgubila je utakmicu od Zadra koja je zakucala poslednji ekser na Sferopulusovu ekipu. Bilo je vreme za promene.
Saša Obradović se iznudio kao jedino pravo rešenje u tom momentu. I uprava je pogodila sa njim. Zvezda sa 0-2 skače na 7-2 u Evroligi. Igra se najlepša košarka u Evropi, niko Zvezdinu ekipu ne može pročitati. Sa svim povredama, koje i dalje ima, Zvezda je igrala hrabro u Evroligi i suprotstavljala se svakom protivniku. Osećao se pobednički duh.
Saša Obradović je doneo novu energiju, novu pobedničku energiju koja je Zvezdi trebala godinama. Problemi su se u završnicama počeli videti već tokom utakmice sa Valensijom, koju je Zvezda izgubila krivicom Nikole Kalinića i Kodija Milera Mekintajera u poslednjim trenucima. Dobio se Olimpijakos, Zvezda je igrala kao što je igrala tokom pobedničkog niza. Jedna fantastična utakmica u kojoj se osećao doprinos čitavog kolektiva, jer ovo je ipak i dalje kolektivni sport. Sve je delovalo nestvarno, šetamo se kroz Evroligu kao da je ABA liga.
I onda se desilo trežnjenje. Tri utakmice: Barselona, Partizan i Hapoel. Sve tri je Zvezda izgubila. Sve tri utakmice je Zvezda izgubila na sličan način – prevelikim soliranjem pojedinih igrača, upali smo u crni niz u Evroligi.
Mnogi su okrenuli koplja ka treneru, što navijači Zvezde obožavaju da urade, jer Zvezda je tim koji je u prethodnih 10 godina najviše trenera promenila. A da li je sve do trenera? Držanje Mekintajera dugo u igri možda i jeste bila greška, ali sve ostalo su isključivo krivice individualnog pristupa pojedinih igrača. I to se da rešiti. Rešivo je. Čoveku glava klone od umora. A Zvezda je bila klonula. I spavala. Tri utakmice je spavala. Sad je vreme za buđenje. Zvoni alarm podešen u petak u 20:45. Virtus je pred vratima.
„Nego udri dokle mahneš možeš,
a ne žali ništa na svijetu!“ – Njegoš
(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)
