Duboka tužilačka država

Piše: Vladimir Đukanović

Podela vlasti koja se uči na svakom fakultetu društvenih i humanističkih nauka, posebno na Pravnom i Fakultetu političkih nauka, a koja je utemeljena na Monteskjevom učenju o podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, jeste ideal kome svako društvo teži. Sistemom ”kočnice i ravnoteže” svaka od te tri vlasti jedna drugu kontroliše i to bi tako trebalo da bude.

No, praksa, posebno kod nas u Srbiji, gotovo uvek nas demantuje, a posebno je to aktuelno od momenta kada su kroz ustavne reforme sudskoj vlasti dati ingerencije da bude država u državi, što je posebno zloupotrebljeno kroz rad naših javnih tužilaštava koja inače i nisu deo sudske vlasti, ali im je država iz ne znam kog razloga to omogućila. Tako smo praktično dobili duboku tužilačku državu koja hara ovim društvom i koja nemilice zloupotrebljava položaj koji je nezasluženo dobila.

Elem, svuda u svetu, a tako bi trebalo da bude i kod nas, tužilaštva su deo izvršne vlasti, a ne sudske. Tužioci nisu nezavisni u svom radu, već su samostalni. To je ogromna razlika. Otuda, van svake pameti je bilo da se izbor tužilaca u potpunosti izmesti iz ruku izvršne i zakonodavne vlasti i da im se omogući da oni sami sebe biraju. Bilo bi dobro da se razmisli o vraćanju izbora tužilaca kroz ministarstvo i Narodnu Skupštinu.

Čak nije loše i razmisliti o modelu koji postoji u SAD, a to je da lokalne tužioce građani biraju na izborima. Takođe, kontrola njihovog rada je u potpunosti izmeštena iz ruku vlade i skupštine i praktično i njihov rad niko ne kontroliše, a dodali su sebi i mogućnost da ne sme niko ni javno da komentariše kako oni rade. Praktično, tužioci su država u državi.

Bez obzira što u Srbiji imamo najvećim delom čestite i poštene tužioce koji svoj poziv smatraju svetinjom u službi države, jedan dobar deo njih, poptuno odmetnuti deo, mnogo više je usmeren ka određenim stranim ambasadama koje su decenijama unazad uspele da izlobiraju formiranje raznih specijalnih tužilaštava baš kako bi kontrolisali krivične postupke i kako bi suštinski razorili dotadašnji rad naših tužilaštava.

Specijalna tužilaštva oni su obilato finansirali, podobne tužioce u njih dovodili, vodili ih po seminarima, vrbovali ih i tako su praktično dobili vojsku onih koje mi enormno plaćamo, a koji suštinski jesu nezavisni od sopstvene države, ali od određenih ambasada nisu ni malo. Tu posebno apostrofiram Javno tužilaštvo za organizovani kriminal, protiv čijeg formiranja sam bio i kao mladi pravnik, a danas kroz praksu i posao kojim se bavim još sam snažnijeg uverenja koliko je suludo bilo što je država dopustila formiranje jedne takve budalaštine.

NJihov dosadašnji rezultat je jedno veliko ništa, nemilice su hapsili na stotine ljudi koji su posle ko zna koliko godina, pa i čitavu deceniju kasnije, uglavnom bili oslobođeni. No, ljudima su uništavani životi, a država je plaćala enormna obeštećenja. Ipak, do sada niko nije smeo da pisne o radu JTOK, jer ko bi se usudio odmah bi dobio medijski linč. Istine radi, ova institucija koja smatra za sebe da je iznad države, a ne samo obična strana u krivičnom postupku koja je pred sudom jednaka kao i odbrana, koristeći državne resurse veoma često zloupotrebljava ovlašćenja koja im zakon dozvoljava, sami tužioci, čast izuzecima kojih ima i koji su vrlo stručni, vrlo često se ponašaju krajnje bahato, nipodaštavajući prema odbrani, obiluju neznanjem, do njih se ne može da dođe u svojstvu branioca i da se porazgovara o predmetu, a krajnji rezultat kao što napisah je uglavnom da izgube postupke.

Pošto nikom nisu odgovorni, ponašaju se po principu da ih je baš briga. Recimo, lično se zalažem da se uvede princip da tužilac finansijski odgovara za neuspeh u predmetu, pa bi se onda dobro zamislili kako pokreću istrage i kako se ponašaju. Neretko kada im je jasno da su im dokazi tanki zloupotrebljavaju institut pritvora kako bi prisilili okrivljenog da se predmet reše kroz sporazum i da se na taj način izvuku iz gluposti u koju su sami ušli sprovodeći lošu istragu.

Baš JTOK u tome prednjači i koristeći najgore udbaške metode dolazi do razrešenja predmeta. Ono što je posebno zabrinjavajuće, je činjenica, sada više nego očigledna, da su oni postali politički instrument u rukama određenih struktura koje su želele u Srbiji nasilnu smenu vlasti. Finale je trebalo da se odigra baš preko JTOK kroz hapšenje pojedinih ministara, a sve sam više uveren i samog predsednika Republike.

Uostalom, više to i ne kriju. Nije poenta u tome što bi se kao i mnogim drugim predmetima pokazalo da su optužbe bile besmislene, već je poenta u spektakularnom hapšenju koje bi za vek vekova uhapšenog ministra eliminisalo iz javnog života. Zato danas JTOK služi kao politička batina, a ne kao institucija koja se zalaže za borbu protiv organizovanog kriminala.

Mnogi bi rekli da baš njihovo ponašanje i delovanje liči na dobro organizovanu grupu, neko bi im dodao i epitet kriminalne, no kako tamo ima i čestitih ljudi i dobrih tužilaca, bar ja to neću reći. Oni jesu ozbiljna duboka država u Srbiji i to su pokazali i kroz poslednje saopštenje koje je objavio neki njihov kolegijum.

Sve u svemu, iskreno se nadam da su najave koje čitamo po medijima kako država planira da ukine status specijalnog tužilaštva za JTOK i da ga podvede, što je i logično, pod posebno odeljenje Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, zaista i tačne. Ukoliko se to predloži, sa obe ruke i uz veliko zadovoljstvo glasaću da se to usvoji.

(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)