NEBOJŠA MEDOJEVIĆ – MODEL ODLOŽENOG APLAUZA

Piše: Жељко Сретенов Славковић

Ponekad se čini da narod ne nagrađuje one koji su bili najglasniji ili najuporniji u borbi za njegove interese. Taj osećaj „nepravedne neblagodarnosti“ često se javlja u politici, bilo u Crnoj Gori, Srbiji ili bilo gde drugde.
Međutim, politika je složenija od lične zasluge. Nekoliko stvari je važno imati na umu:

1. 
Birači ne glasaju za zasluge iz prošlosti, već za očekivanja u budućnosti;

To važi za sve države. Čak i kada neko iskreno rizikuje, birači pitaju: „Šta mi ovaj političar sada nudi? Šta će sutra uraditi?“

2. Utisak, stil i komunikacija često vrede više od borbe;

Iako deluje pogrešno, politika nije samo istina i princip. Ona je i način komunikacije, nastup, simbolika, osećaj sigurnosti koji političar uliva ljudima.

3. Narod ne mora da zna sve što neko trpi u borbi;

Javnost vidi rezultat, ali ne vidi proces. Pa tako često:
najveći teret prođe nezapaženo, a drugi pokupi zasluge.

4. U političkim savezima, ponekad se „vrednost“ ne vidi jednako;

Moguće je da su drugi iz iste borbe bili prepoznatljiviji, harizmatičniji ili mediski više vidljivi, pa je doprinos ostao u senci.
Na kraju: nije narod uvek sebičan, često je zbunjen, umoren ili manipulisan.

U državama sa dugom istorijom korupcije, medijske kontrole i razočarenja, birači ponekad glasaju više iz straha, navike ili opšteg zamora, nego iz analize zasluga. To nije opravdanje, ali može biti objašnjenje.

To što se progon i borba ne nagrade odmah — ne znači da su uzalud. U istoriji Balkana i šire, mnogi ljudi su lišeni priznanja u trenutku kada su ga zaslužili, ali su kasnije postali simbol otpora i pravde. Vreme ponekad bude fer onda kada birači nisu.

NEZAHVALNOST U POLITICI: BALKANSKA PARADOKSALNA LOGIKA

Politika na Balkanu često deluje kao pozornica na kojoj hrabrost i žrtva ne garantuju aplauz. Mnogi političari, novinari, aktivisti, pa i sveštenici, koji su godinama plaćali cenu borbe protiv sistema, doživljavaju na kraju da ih upravo narod — onaj čiji su interes branili — odbaci, kazni ili zaboravi. Ova pojava nije lokalni kapric, već duboko ukorenjen mehanizam društava koja su iscrpljena dugom istorijom nepravde.

Upravo tu leži paradoks: što je narod češće obmanut, teže veruje iskrenoj borbi. Kada se prevare nižu generacijama, javlja se sumnja prema svima koji deluju principijelno. U takvom ambijentu, čestitost postaje sumnjiva, hrabrost izgleda kao teatar, a žrtva kao lični interes. Umesto da se pita „ko je lopov?“, narod sve više pita: „ko mi obećava da neću ponovo stradati?“

Tako na scenu stupaju ličnosti koje se bore, kao što je u Crnoj Gori bio slučaj sa Nebojšom Medojevićem i još nekima iz opozicije: godinama su bili izloženi pritisku, sudskim procesima, policijskim postupcima, medijskim etiketiranjima.

Međutim, posle smene režima, umesto očekivanog političkog uzleta, usledila je obojena ravnodušnost javnosti. Kao da je borba bila podrazumevana, a ne svesni rizik koji je mogao koštati slobode, porodice ili karijere.

Ovde nije u pitanju prosta neblagodarnost. Ovde govorimo o kolektivnom zamoru. Narod koji je dugo bio pritisnut korupcijom i gubitkom poverenja, reaguje instinktom preživljavanja, a ne racionalnom procenom zasluga.

Kada dođe trenutak izbora, većina se ne okreće onim koji su ratovali za principe, već onima koji deluju kao novi početak, kao uteha. Istorija otpora postaje samo pozadina. Javnost gleda napred, bez pogleda u retrovizor.

To ostavlja gorčinu kod onih koji su se borili, ali istovremeno otkriva jednu važnu istinu: pravda u politici retko dolazi na vreme. Ona često kasni. Nekad stigne tek kada glavni akteri više nisu na sceni.

Nekad stigne kroz istorijsko sećanje, a ne kroz izborne rezultate. Zato se može reći da na Balkanu poštovanje često stiže tek kada borci izgube moć, ali zadrže obraz.

I upravo to je poruka: u političkom životu, kratkoročna nezahvalnost naroda nije najveća tragedija — već test. Istorija retko zaboravlja one koji su je časno služili, ali trenutak u kojem ih većina nije razumela, ostaje kao žig vremena u kom su živeli.

I tu, možda, leži jedina istinska satisfakcija: nije vrednost borbe u aplauzu, već u tome da buduće generacije imaju kome da zahvale.

(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nijesu nužno stavovi redakcije Borbe)