Demokratska partija socijalista danas glumi žrtvu i diže glas u Skupštini, prijeteći i optužujući vlast zbog “političkih progona”. Ali, ista ta partija je godinama ćutala i likovala dok su se hapsili, razvlačili i ponižavali funkcioneri Demokratskog fronta, njihovi članovi, porodice i simpatizeri.
Dok su tada nevine sestre i majke funkcionera DF-a bile privođane, dok su ljudi gubili poslove samo zato što su protiv režima, DPS je ćutao. Štaviše, uživao je u tome, predstavljajući policijsku represiju kao “odbranu države”.
Danas, kad su na optuženičkim klupama njihovi kadrovi, kad se hapse njihovi biznis-partneri i partijski finansijeri, odjednom im smetaju lisice, sud i istraga. Sad im je „ugrožena demokratija“. Sad im je država, koju su decenijama tretirali kao privatnu firmu, odjednom “politički progonitelj”.
Zaboravljaju, međutim, da nije progon kada se odgovara za kriminal, već kada se kažnjava slobodna riječ i opozicija. A to su upravo oni radili – godinama.
DPS je ćutao dok su se hapsili ljudi iz DF-a, dok su montirani politički procesi, dok su mediji i institucije služili za unižavanje svakog ko je mislio drugačije. Nisu im tada smetali pritisci, hapšenja ni podizanje optužnica bez dokaza. Naprotiv – tada su govorili da „pravna država funkcioniše“.
Danas, kad se ta ista pravna država konačno bavi njima, kad su lanci korupcije i šverca cigareta izašli na površinu, DPS vrišti o “osveti i odmazdi”.
Istina je jednostavna – nisu oni protiv nepravde, već protiv toga što su sada oni ti koji odgovaraju.
Crna Gora ih više ne gleda kroz lažne parole o “stabilnosti i patriotizmu”, već kroz ono što su ostavili iza sebe – opljačkanu državu, razoreno povjerenje i institucije srušene na koljena.
Zato njihove prijetnje u Skupštini danas ne zvuče kao politički otpor, već kao panika onih koji znaju da im se približava kraj zaštitničkog sistema koji su sami stvorili.
Mogu da viču kolko hoće i oni ma i drugi.