Autor: Prof. dr Boris Stojkovski
Prethodna školska, odnosno akademska godina na gotovo svim srpskim univerzitetima bila je obeležena ponajmanje akademskim temama. Nažalost, univerziteti u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, kao i Državni univerzitet u Novom Pazaru, bili su izloženi jednom posve neobičnom pokretu. U pitanju su bile, kao što je dobro poznato, potpuno nelegalne i nelegitimne blokade visokoškolskih ustanova. Izrazita manjina među studentskom populacijom, mahom aktivisti ekstremističkih levih i liberalnih organizacija, agresivnim ponašanjem potpuno je poremetila nastavni i naučni proces na univerzitetima diljem Srbije. Blokaderske aktivnosti dobile su podršku jednog dela nastavnog i nenastavnog kadra na fakultetima, dela zaposlenih u naučnim institutima, kao i, nimalo slučajno, opozicionih političara i spoljnih faktora, kako regionalnih, tako i onih van granica regiona. Uistinu, sabralo se početkom decembra prošle godine sve antidržavno i krenulo u izazivanje najveće krize visokoškolskog obrazovanja verovatno u njegovoj dvovekovnoj modernoj istoriji Srbije. NJihova delatnost jeste na sreću savladana i značajno umanjena, ali nažalost, nije sasvim ugašena, iako se i to očekuje u narednom periodu.
U početku, istini za volju, bio je i jedan deo ljudi, kako među studentskom, tako i širom populacijom, koji su bili izmanipulisani i zavedeni od strane blokaderske klike i vrhuške. Ne smemo ni na tren smetnuti sa uma da je bilo i sasvim opravdanog, ljudskog revolta u mnogima, koji su u početku samo želeli pravdu za nevine žrtve strašne tragedije i nesreće na Železničkoj stanici u Novom Sadu pre gotovo godinu dana. Svakako da nakon tragedija u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, te selu Dubona, pre nekoliko godina, pad nadstrešnice 1. novembra 2024. godine oko podneva, sasvim prirodno ponukao je u ljudima osećaj empatije pomešan sigurno sa besom i utučenošću zbog razmera tragičnog događaja.
Međutim, vrlo rano se videlo, a to smo u suštini i sami znali, da je tragedija pada nadstrešnice 1. novembra 2024. godine u Novom Sadu bila samo paravan za blokadersko nasilje. Najskuplju cenu platili su upravo univerziteti i akademska zajednica, čiji je jedan deo predstavljao kolovođe nasilnog blokaderskog pokreta, a još jedan deo ljude koji su bili potpuno izmanipulisani i koji evidentno nisu razumeli, niti razumeju šta je država, šta su državni i nacionalni interesi i zbog čega nije nikako bilo dobro podržavati blokade.
Činjenica je, pak, da je država uz pomoć onog dela akademske zajednice koji se protivio nasilju na univerzitetima uspela da u najvećoj meri normalizuje situaciju u prethodnoj školskoj godini. Iako onlajn ili u hibridnom formatu, nastavni proces je ipak priveden kraju. U toku je na većini visokoškolskih ustanova i nadoknada ispitnih rokova, te se i ovaj značajan segment visokoškolskog obrazovanja takođe odvija prema nekom zacrtanom planu i programu u datim okolnostima. Ali, posledice su izuzetno teške za celu akademsku zajednicu. Studenti su, ipak realno, izgubili celu godinu. Za mnoge je ovo bilo vreme kada su trebali da odbrane svoje završne, diplomske, master ili čak i doktorske radove. Ne smemo izgubiti iz vida ni one kojima je nedostajalo nekoliko ispita kako bi svoje studije priveli kraju, našli zaposlenje i rešili dalje svoja životna pitanja. Isto tako, tu su problemi sa smeštajem u studentskim domovima, stipendije i svakako međunarodna saradnja koja je mnogo trpela zbog nelegitimnih i nelegalnih antidržavnih aktivnosti i nasilja na univerzitetima. Zahvaljujući agresivnom i ispolitizovanom ponašanju ekstremnog blokaderskog, kao i dezavuisanog dela akademske zajednice, autoritet profesora i uopšte status univerziteta u javnosti je unižen, i svi mi koji zaista istinski volimo svoj nastavnički i naučnički poziv bili smo sprečavani da mu se posvetimo, a ekstremizam dela kolega nas je ostavio i bez plata, dakle sredstava za život. Veliki broj koleginica i kolega su ljudi koji nisu politički aktivni, i koji su sve ovo vreme želeli samo da rade naš/svoj posao – da držimo nastavu, ispite i bavimo se svojim naučno-istraživačkim temama.
Ovakve tragične posledice izgubljene akademske godine koja se ipak koliko-toliko vraća u neke redovne tokove nužno postavljaju pitanja kako da se stvari ipak sasvim normalizuju i kako da se univerziteti u Srbiji stvarno vrate studentima i profesorima da rade/radimo upravo ono što je naše primarno zanimanje. Stoga i treba odati priznanje svakom onom članu akademske zajednice, među studentima i nastavnim kadrom, koji su odlučili da se u punoj meri posvete borbi za normalizaciju celokupne situacije, te da se fakulteti otvore za sve, da ne budu blokirani ni za koga, bez crnih lista, nelegitimnih organa kao što su plenumi i da budu mesto kritičke misli, akademskog međusobnog uvažavanja i naučnog napretka ka zajedničkom cilju – boljem obrazovanju i kvalitetnijoj nauci, a što može da bude jedan od motora razvoja celokupne Srbije. Pogledajmo ukratko koji su to preduslovi da bi se nastavni i naučni procesi normalizovali na univerzitetima.
1. Depolitizacija i deideologizacija visokog školstva
Bilo kakvo političko delovanje (jednako kao i nacionalno, versko i sl) i organizovanje na univerzitetima izričito je zabranjeno zakonom. I ova rečenica, odnosno parafraza zakonske regulative, nešto je što treba da bude apsolutni credo svih na univerzitetu, odnosno akademskoj, pa i prosvetnoj zajednici u celini, od vrtića do univerziteta i naučnih instituta. Ona ni na koji način ne zabranjuje političko delovanje van univerziteta, škola, naučnih ustanova. Političko i ideološko uverenje, jednako kao i svako drugo opredeljenje, jeste u stvari lično i niko nema pravo nikome da nameće svoja uverenja i ubeđenja.
Međutim, unutar univerzitetske i naučne zajednice decenijama nije bilo tako. Nakon 1945. godine krenula je velika čistka nepodobnih profesora i naučnika i trajala je sve vreme postojanja socijalističke Jugoslavije. Ogromna kriza koja je zahvatila postjugoslovenski prostor devedesetih godina dovela je do daljeg urušavanja visokog obrazovanja u Srbiji koji vrhunac doživljava nakon 2000. godine. Umesto depolitizacije i izbacivanja jugoslovenske ideologije iz nauke i nastave dobili smo jačanje ekstremno levih i liberalnih strujanja u akademskoj zajednici. Ciljano zapošljavanje ovakvih kadrova dovelo je do ogromne politizacije i ideologizacije na univerzitetima i uopšte u akademskom svetu.
Kada se sve ovo uzme u obzir, decenijsko zanemarivanje univerzitetske i naučne zajednice dovelo je do krajnje loših rezultata ne samo u ovoj sferi. Neophodno je, dakle, da se jednom za svagda svaka politika i ideologija udalje iz kampusa, iz svih obrazovnih, prosvetnih i naučnih ustanova. To se odnosi jednako na nastavu, kao i na naučna istraživanja, ali i na stvari kao što je potpuno pogrešno obeležavanje Dana studenata 4. aprila, kada se država u stvari branila od ideoloških očeva onih koji su i danas pokretali proteste i blokade. Na Filološkom fakultetu u Beogradu i dalje postoji Sala heroja (kakvih i čijih heroja?), a to nisu jedini tragovi ideologizacije univerziteta koji bi trebalo da budu uklonjeni. Akademska zajednica treba, ima i mora da bude depolitizovana, a njeni članovi da se svojom slobodnom voljom van univerziteta i istraživačkih instituta organizuju, politički deluju ili na drugi adekvatan način izražavaju svoje političko mišljenje. Posvećivanje naučnih radova studentima u blokadi ili slični potezi, poziv međunarodnoj akademskoj zajednici da digne glas protiv države, a recimo nikad upućivanje poziva istim tim međunarodnim partnerima da dignu glas (zaista) za odbranu Kosova i Metohije, protivljenje da Hrvatska slavi Oluju ili da se bude unisono protiv lažnog narativa o Srebrenici, jesu samo pojedini sramotni činovi pojedinaca. NJihova ideologija može da bude privatna stvar, ali ne sme biti dominantna na univerzitetima. Postoje, povrh svega, i legalne studentske organizacije i jedino one mogu da budu glas studenata, za sve ono što tišti i predstavlja problem u životu akademske zajednice.
2. Jačanje nacionalne i identitetske politike
Ono što se nadovezuje na prethodno rečeno jeste neophodnost da univerziteti ipak budu i ustanove od državnog i nacionalnog značaja. Mnogo je tragova prošlih vremena koji bi trebalo da budu izbrisani kako bi čitava zajednica prodisala i posvetila se onome što joj je i zadatak – obrazovanju sa jedne strane, naučnom radu i projektima sa druge strane, međunarodnoj, regionalnoj saradnji i opštem napretku države. Od naziva studentskih domova, preko pominjanog Dana studenata, puno tu ima zadataka koje bi trebalo obaviti što hitnije. Univerziteti, jednako kao i škole, trebalo bi da obeležavaju Dan Svetog Save kao svoj najvažniji praznik, Dan državnosti na Sretenje 15. februara, kao i Dan srpskog jedinstva i nacionalne zastave 15. septembra. Pomenuti praznici treba da budu dostojanstveno obeležavani. Uzevši u obzir i činjenicu da je najstariji univerzitet u Srbiji, onaj u Beogradu, kao Velika škola osnovan 24. septembra 1863. godine, negde je prirodno i logično da se baš tog datuma obeležava i nekakav dan svih univerziteta i studenata u Srbiji, kao u suštini krovni praznik svih nas u nastavi i nauci. Na ovaj način i kohezija unutar same akademske zajednice sigurno bi bivala jača i kolege bi se povezivale na osnovu onoga što nas sve zajedno i spaja.
Sa druge strane, ovim bi se još više dobilo i na uvažavanju van naših granica, a multikulturalnost u obrazovanju, naučnom i nastavnom radu, regionalno i međunarodno povezivanje bilo bi još vidljivije. Ono bi trebalo da bude daleko intenzivnije nego što je sada, a multilateralni projekti treba da budu takođe zasnovani isključivo na akademskim rezultatima, naučnoj produkciji i da na pravi način povezuju ono što je bazično nacionalno i državno, i što je značajno za ceo svet. Članovi naučne i univerzitetske zajednice imaju priliku da na naučnim konferencijama budu i ambasadori svoje zemlje i pred kolegama iz celog sveta predstavljaju temeljne vrednosti na kojima srpsko društvo počiva, a ne da o svojoj zemlji pričaju loše, pozivaju na rušenje ustavnog poretka ili šire neistine o našoj istoriji i sadašnjosti.
3. Normalizacija dijaloga i različitosti
Čovek je političko biće, odnosno politička životinja, da parafraziramo Aristotela. Zbog svega toga sve napred rečeno ni na koji način ne isključuje da ljudi, članovi akademske zajednice sa obe strane katedre, imaju svoja politička mišljenja i ideološke svetonazore. Mladi ljudi i po prirodi stvari i po ljudskoj prirodi, imaju buntovan duh, izraženo jaku želju za pravdom i utopijski (nekada i distopijski) pogled na svet. I to je sasvim normalna stvar koju čak i treba pozdraviti. Što se političkih stavova tiče, svakako da je blagorodno i blagotvorno za državu, društvo i demokratski sistem uopšte, da isti budu suprotstavljeni, različiti, raznorodni. Isto tako, unapred prijavljene, mirne, nenasilne demonstracije i protesti jesu apsolutno Ustavom i zakonima garantovano pravo za svakog građanina Srbije koje isti ti građani imaju puno pravo i da iskoriste.
U takvim okolnostima lekovit bi trebalo da bude isključivo dijalog. To znači da ljudi koji se nužno ne moraju slagati treba da imaju međusobno korektne, ljudske odnose, da traže najmanji zajednički sadržalac među sobom, odnosno ono što nas sve spaja, a ne razdvaja. I ono što je ključno, a što je prethodnih skoro godinu dana najveći problem – da se prekine sa stigmatizacijom svakoga ko drugačije misli. Svedoci smo bili zaista ogromne količine izrečenih uvreda, mržnje i pogrdnih reči, širenja laži, manipulacija i smicalica, te stvaranja nekakvih novih, tobože uvredljivih reči (ćaci i sl) kojima se stigmatizuje svako onaj ko nije podržao da mu se blokira grad, univerziteti, vrši nasilje i sve što je uz to išlo. Lepljenje nalepnica sa tzv. krvavom rukom bio je samo jedan od sramotnih činova kojima su obeležavani ljudi koji su rekli odlučno ne teroru manjine nad većinom.
Svako ko je digao glas protiv nasilja odjednom je postao i pristalica određene političke opcije, u ovom slučaju vladajuće, iako je među onima koji su ustali protiv besmisla u koji su nas vukli blokaderi bilo i ima ljudi koji su žestoki kritičari i protivnici aktuelne vlasti. Jedno od ključnih rešenja aktuelne krize na visokoškolskim ustanovama jeste potpuna normalizacija različitosti i uspostavljanje međusobnog dijaloga i korektnih kolegijalnih odnosa. Samo onda kada shvatimo svi zajedno da smo na istom zadatku, i da samo pravim dijalogom i uvažavanjem možemo doći do zajedničkih ciljeva i uspeha, akademskoj zajednici će biti neuporedivo bolje.
4. Zaključak
Dakle, osnovni preduslov za početak nove akademske godine i uopšte ozdravljenje čitavog akademskog sveta u Srbiji jeste njegova hitna depolitizacija i deideologizacija. Druga i jednako bitna stvar jeste preko potreban i neophodan dijalog kako bi se stvari vratile u potpunu normalu. Prema trenutnom planu 3. novembra bi počela nova školska godina i krenulo bi se sa radom. Najteže će svakako biti drugoj godini jer su oni u prethodnoj turbulentnoj školskoj godini bili brucoši koji su zbog blokadera izgubili svoju najvažniju prvu godinu studija. Isti problem je i sa samim brucošima kojima su škole bile blokirane prošle godine. Potrebno je zaista mnogo strpljenja sa svih strana. Mir, stabilnost i normalan rad nisu samo prazne fraze, već ozbiljan preduslov da se stvari sasvim normalizuju. Samo u državi gde se svako bavi svojim poslom najbolje što može, mogućno je da svi napredujemo, bez obzira na svoje stavove. Geslo na kom su izgrađene moderne Sjedinjene Američke Države jeste E pluribus unum. Kao čovek koji je potekao iz multikulturne sredine, hrišćanin, naučnik i nadasve profesor univerziteta, zaista ne vidim niti jedan razlog da ovo ne bude i naše geslo u akademskoj, naučnoj i nastavnoj sferi.
