Ko je sledeći na nišanu?

Piše: Kasper

Ubistvo Čarlija Kirka nije samo zločin, to je poruka. Metak je poslao poruku u sred bijela dana: ćutite ili ćete zaćutati kao Čarli. Dok su milioni ljudi širom svijeta pratile vijest o atentatu, dok su predsjednici i premijeri redom izražavali šok i žaljenje, jedno pitanje lebdi iznad svega – ko je sledeći na nišanu?

Jer ovakvi pucnji nikada nijesu slučajni. Oni su scenariji u kojima se režira strah. Prije neki dan je to bio aktivista u Americi, sjutra to može biti neko u Evropi koji se usuđuje da hrabro iskaže svoj stav.

U svijetu gdje se demokratija svodi na masku, a iza nje stoji skriveni centri moći, svaka iskra slobode postaje meta.

Evropa voli da se prikazuje kao hram slobode, ali hramovi imaju svoje tamne podzemne hodnike. U njima se kroje liste poželjnih i nepoželjnih, poslušnih i nepokornih. Zar je naivno pomisliti da među onima koji slobodno misle već sada ne postoje imena za odstrel?

Oni koji govore previše, koji se protive previše, koji žele previše nezavisnosti – jesu li već obilježeni, nevidljivim nišanom uperenim u njihove glave?

Svaki atentat je više od ubistva. On je ritual zastrašivanja, pečat kojim moćnici podsjećaju da vladaju ne parlamenti, ne narodi, nego oružje i strah.

Snajper postaje novi poslanik, krv novi amandman, a tišina naroda– zakon.

Zapad govori o „usamljenim vukovima“. Ali vukovi uvijek pripadaju čoporu. A taj čopor hrani se haosom, ubistvima i destabilizacijom. Kad jedan padne, deset drugih se uplaši. To je matematika moći.

Metak je poslao jasnu poruku, jedan pogrešan korak, jedna rečenica previše – i metak će biti ispaljen.

Ko će biti sledeći? Onaj što gradi mostove prema Istoku? Onaj što se usuđuje da brani suverenost? Ili možda onaj što jednostavno odbija da igra po notama koje drugi pišu?

Kada se opet pucnjem prekine nečiji život, tada će svi govoriti: „Nijesmo znali.“ Ali znali su. Jer znakovi su tu, u pucnju koji je prekinuo život Čarlija Kirka.

Svijet se pravi slijep, ali znakovi su svuda. Ubistvo u Juti nije lokalni incident, već globalni signal. Pitanje više nije „da li“, nego „kada“.

A kad sljedeća krv poteče, kad se pucanj prolomi kroz vazduh, biće kasno da se pita „kako se to dogodilo“.

U tišini nakon pucnja, u sjenci nevidljivog nišana, ostaje samo jedno pitanje da lebdi kao kletva: ko je sledeći?

(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nijesu nužno stavovi redakcije Borbe)