Simbolika Enkoridža

Piše: Milorad Vukašinović, novinar i publicista

Poznati francuski mislilac Burdije, radikalni kritičar koncepta pretvaranja sveta u globalnu samouslugu svetskih korporacija, svojevremeno je oštro kritikovao utisak o politici kao sluškinji ekonomije, ukazujući da je čak i u uslovima globalizacije moć političkog opstala u domenu simboličkog.

U skladu s navedenom tezom velikog sociologa moglo bi se reći da je nedavni susret predsednika Trampa i Putina u Enkoridžu na Aljasci bio mnogo više od pukog ceremonijalnog razgovora lidera dve uticajne svetske sile. Iako završen bez konkretnog sporazuma o prekidu rata u Ukrajini, samit je simbolički najavio novu eru u međunarodnoj politici, ili kako je neko ovih dana uočio “kraj starog i pojavu novog globalizma”.

Najpre o izboru Aljaske kao mestu susreta. Reč je o geografiji koja je vrlo značajna za razumevanje “američke slike sveta” koja je kupovinom Aljaske od Rusije 1867. godine okončala jedan proces teritorijalnog zaokruživanja koji je otpočeo Monroovom doktrinom 1823. godine.

Tako je deterministički sugerisan globalni američki geopolitički značaj, ne samo u umerenom klimatskom pojasu, nego i posredstvom Aljaske, unutar subpolarnih i polarnih prostora Severne hemisfere u kojima su do tada bile etablirane Rusija i Kanada.

Svega dvadesetak godina posle ovog događaja nastali su radovi admirala Mehena (1890) u kojima je iskusni strateg najavio američko predvodništvo nad pomorskim silama. Ispostavilo se da je geografija Aljaske u simboličkom smislu podjednako važna i za Rusiju, ne samo zbog istorijskog resentimana, već i zbog zajedničkog ratovanja sa Amerikancima za vreme Drugog svetskog rata, jer je Aljaska bila područje odakle su sovjetski piloti prevozili vojnu pomoć i ratne avione za Sovjetski savez. Upravo zbog toga je predsednik Putin posetio groblje poginulih sovjetskih pilota, ali i Crkvu Svetog Germana Aljaskinskog, pokrovitelja pravoslavlja u Americi, koji je iz Rusije sa Valama došao da širi pravoslavlje.

Kolaps unipolarnosti

Nastojanja jednog kruga analitičara koji su poredili samit u Enkoridžu sa Teheranom ili Jaltom pokazala su se kao ambiciozna ili nedobronamerna. Naime, razlike su ogromne, pre svega zbog činjenice da je Staljin, u Teheranu ili na Jalti, kao argument za pregovore imao iza sebe toliko moćnu armiju koja je bez problema mogla da dosegne do Lamanša. Danas je situacija neuporedivo drugačija i komplikovanija.

Većina moskovskih analitičara saglasna je da je najveći značaj ovog sastanka u dogovoru o postepenoj normalizaciji odnosa koje je “Bajdenov rat” u Ukrajini doveo do mogućeg “nuklearnog armagedona”. Posle ruske aneksije Krima i podrške Moskve proruskim regionima posle državnog udara 2014. godine u Kijevu koji su otvoreno podržali Amerikanci, bilo je jasno da će se nepoverenje između Moskve i Vašingtona dodatno produbiti.

Nagoveštaji svega toga mogu se pronaći u diplomatskim depešama još iz 2006. godine, dakle mnogo pre čuvenog Putinovog govora na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu 2007. godine. Naime, povod za oštru diplomatsku reakciju Moskve bio je naizgled banalan, a odnosio se na članak koji je pod naslovom Uspon nuklearnog primata SAD objavljen u časopisu Spoljni poslovi.

U pomenutom članku autori Kir Liber i DŽeri DŽ. Pres su između ostalog napisali: „Kada bi SAD pokrenule nukelarni napad protiv Rusije (ili Kine) ciljanim zemljama bi ostao samo mali arsenal koji bi preživeo – ukoliko bi uopšte bilo šta ostalo. U tom trenutku, čak i relativno skroman ili neefikasan sistem protivraketne odbrane mogao bi biti dovoljan za zaštitu od bilo kakvih osvetničkih udara“. Na osnovu toga pomenuti dvojac ukazuje „na strmoglavi pad ruskog nuklearnog arsenala“ i zaključuje da „prvi put posle pedeset godina SAD stoje na pragu postizanja nuklearnog primata“. Nema sumnje da je susret u Enkoridžu ohladio ovakve lude glave. Za dve države nisu bez značaja i razgovori o zajedničkim investicijama, razvoju digitalnih tehnologija, ali i saradnji na Arktiku koja je u budućnosti sasvim moguća.

Trampovi predlozi o okončanju rata u Ukrajini u suštini su posledica podešavanja spoljne politike SAD prema izmenjenim međunarodnim okolnostima koji karakteriše “kolaps unipolarnosti” koji je posledica više činilaca: ekonomskog uspona Kine, reafirmacije Rusije u međunarodnoj politici, pojave BRIKS, ali i očiglednih pukotina u evroatlantskim strukturama. Sve to otvara prostor za efektivniju primenu međunarodnog prava, uz napomenu da je ravnoteža snaga prirodni ambijent za njegovu primenu. U takvom ambijentu diplomatska aktivnost postaje sve složenija jer postoji više centara moći koji imaju svoje različite interese.

Sa stanovišta ukrajinske krize, susret dvojice predsednika pokazao je predvodništvo Amerike nad Zapadom, ali i nameru Trampove administracije da igra ulogu svedoka ili garanta izvršenja eventualnog sporazuma.

Protektorat Evropa

Najveći gubitnik u ukrajinskoj krizi svakako je Evropska unija čiji su lideri sa strane posmatrali samit u Enkoridžu. Ostala je za pamćenje slika pokunjenih evropskih političara ispred Ovalnog kabineta, koja baš na simboličkom planu, pokazuje globalnu poziciju Unije u odnosu na Ameriku.

Za vreme rata u Ukrajini evropski lideri su prenebregli činjenicu da od 1945. godine postoji neprekinuti kontinuitet američke dominacije nad Zapadnom Evropom (po Hajlbrunu i Lindu reč je o Drugoj američkoj imperiji). Nije nikakva tajna da je EU nastala kao američki projekat koji je uspostavljen radi lakše ekonomske, finansijske, političke i vojne kontrole evropskih saveznika, uz napomenu da je čitav evropski politički sistem od osnivanja do danas potpuno delegitimizovan, do te mere da građani EU nemaju nikakvu kontrolu nad evropskim birokratama.

Profesor LJubiša Despotović ukazuje na karakteristike “starog globalizma” u okviru kojeg su države EU, od pada Zida do Bajdena, koristile izvesne benefite od američkog vojnog angažovanja, uključujući i Balkan, da bi nakon pojave Trampa postao sasvim očigledan trend novog sagledavanja odnosa unutar atlantske zajednice, gde je naglasak na američkom modelu tvrde moći. Otuda je Tramp bez uvijanja liderima EU nametnuo obavezu kupovine američkog oružja i finansiranja Ukrajine. Ruski analitičar Fjodor Lukjanov ukazuje na vazalnu ulogu Evrope u odnosu na Ameriku, ističući da su za vreme rata u Ukrajini, evropski lideri “blefirali, računajući na blickrig i brzi poraz Rusije”.

Lukjanov podseća na ekonomski kolaps evropskih država, koje su umesto gasnih projekta sa Rusijom, odabrale ekonomsko samoubistvo, kupujući višestruko skuplji gas od Amerike. Pogubnost takve politike posebno je došla do izražaja kada je predsednik Tramp, podizanjem carina, evropsku robu učinio nekonkuretnom na američkom tlu. Poseban udarac evropska ekonomija je pretrpela onog momenta kada je Tramp prisvojio ukrajinska mineralna bogatstva, na šta su krajnje emotivno reagovali nemački lideri. Nemački gubici su utoliko veći ako se zna da je potpuno uništen “Severni tok 2”, kao i da su propali eksperimenti sa eksploatacijom tzv. zelene energije, kojoj američki predsednik uopšte nije sklon zbog interesa naftnih korporacija.

Upravo iz ovih razloga nemačka politika tvrdoglavo insistira na realizaciji strategije Prodora na istok nastojeći da na ovakav način uspostavi energetske kolonije, uz podsećanje da je Hitlerova ratna mašinerija za vreme Drugog svetskog rata 1942. godine pokrenula bitku za Donjeck, baš kao što današnja nemačka politika pokazuje neobičan interes za eksploataciju litijuma u Srbiji i to baš na prostoru Podrinja, gde su za vreme oba svetska rata nemačke trupe počinile teške zločine nad srpskim civilnim stanovništvom. Iz ovih razloga je izazvana kriza u Ukrajini na koju utiču projekti tri gasovoda.

Reč je o resursima otkrivenim u Persijskom zalivu 2000. godine gde su otkrivene najveće rezerve gasa na planeti, procenjene na 51 trilion kubnih metara i oko 50 milijardi tona kondenzovanog gasa. Tada je dve trećine ovog bogatstva otišlo Kataru a jedna trećina Iranu. Jasno je da Katar nije bio u stanju da valorizuje ovaj resurs pa su američke i britanske kompanije nastojale da gasovod iz ove zemlje projektuju preko teritorije Sirije u Tursku koja je bila zamišljena kao glavni operater u snabdevanju Evrope. Tu je važnu ulogu igrala i Saudijska Arabija, zatim Iran i u pozadini SAD. Sve to bilo bi moguće ukoliko bi se evropsko tržište oslobodilo ruskog gasa. Zbog toga je izazvana kriza u Ukrajini, ali i problemi s realizacijom projekta Severni tok 2.

Rusija ustaje

Kada je 24. februara 2022. godine predsednik Rusije Vladimir Putin naredio početak sprovođenja „specijalne vojne operacije“ u Ukrajini, ukazao je na tri suštinska cilja navedenog poduhvata.

Podsetimo kao ključni ciljevi angažovanja u Ukrajini navedeni su: demilitarizacija – radi zaštite bezbednosti ruskojezičkog stanovništva koje je na području Donbasa bilo izloženo kontinuiranim napadima od momenta državnog prevrata u Kijevu 2014. godine, zatim denacifikacija kao fenomen koji je porodio rasistički odnos vrha ukrajinske vlasti prema rusofonom delu Ukrajine (zabrana upotrebe ruskog jezika i progon Ukrajinske pravoslavne crkve – Moskovskog patrijarhata) i dekomunizacija koja je trebalo da označi simbolički raskid s pojavom „kulturne inferiornosti“ koja je sistematski nametana ruskom narodu od oktobra 1917. godine i koja je, na neki čudan način i pod drugačijim ideološkim izgovorima, preživela i u prvim decenijama posthladnoratovske ere.

Poznata istoričarka Natalija Naročnicka dešavanja na tlu Ukrajine označila je kao „egzistencijalni sukob“ ili svojevrsni akt unutrašnje drame za svakog nacionalno svesnog pripadnika ruskog naroda, koji Ukrajinu doživljava kao područje rođenja „Prve Rusije“ koja je primajući hrišćanstvo upravo na tom tlu preuzela i jednu veličanstvenu metaistorijsku misiju čuvara „Trećeg Rima“. Koristeći sintagmu o „egzistencijalnom sukobu“ ugledna naučnica je celokupnu situaciju definisala u skladu s najboljim tradicijama „ruske istoriozofije“ po kojoj je prošlost moguće sagledati samo kroz prizmu duhovno-religijskih pojava.

Egzistencijalni sadržaj „ukrajinske krize“ posledica je i fundamentalnih promena u svetskoj politici koje su otpočele sedamdesetih godina prošlog veka. Reč je o koncepcijama koje se „suštinski razlikuju od regulisanja prirodnih ekonomskih i finansijskih aspekata globalizacije“.

Naime, novi globalizam poslednje četvrtine 20. veka nastupao je pod maskom „međunarodne zajednice“ koja je ograničena krugom privilegovanih država i ideologijom neoliberalizma, koja odbacuje sve religijske, nacionalne i kulturne veze unutar jedne nacionalne zajednice, a što podrazumeva urušavanje ne samo državnih suvereniteta i osnova međunarodnog pravnog i političkog poretka, nego i menja uobičajene predstave o procesima u jednom društvu (socijalni inženjering). Tako je krajem 20. i u prvim decenijama 21. veka nastao jedan „duhovni vakum“ koji je posledica „ekonomskog demonizma i geopolitičkog mesijanizma atlantske civilizacije“, a što je naročito uočljivo u današnjoj EU gde se kriza prvenstveno ispoljava u filozofskoj a tek onda u ekonomskoj ravni.

Politikolog Leonid Savin ukazuje da je ključna posledica specijalne vojne operacije u Ukrajini u „konačnom razdvajanju Rusije od Zapada“. Reč je o fenomenu koji nije novina u „ruskoj društvenoj svesti“ i koji je imao svoje otvorene manifestacije u različitim razdobljima ruske istorije, od pojave „poznih slovenofila“ u drugoj polovini 19. veka, preko delovanja „klasičnih evroazijaca“ u emigraciji dvadesetih godina 20. veka, do obnove interesovanja za evroazijsku ideju u novonastalim okolnostima ruskog traganja za geopolitičkim identitetom u 21. veku, od čijeg ishoda će svakako zavisiti i sudbina ostatka čovečanstva.

Susret u Enkoridžu je samo potvrdio Savinovo predviđanje o trajnom ruskom distanciranju od Evrope i njenih levoliberalnih globalističkih elita. Otuda nije čudo što je Putin za ovu ideju pronašao sagovornika s one strane Atlantika.

Izvor: KCNS

(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)