Crkva nije politika

Piše Maja Kovačević

U vremenu kad je sve podložno političkim podelama: i muzika, i sport, i humanitarni rad — pojavila se opasna tendencija da se i Crkva svede na pitanje „jesi li za ili protiv vlasti“. A Crkva nije politika. Nije dnevna tema. Nije instrument ničije kampanje. Postoje ljudi koji nisu „ni za vlast ni protiv nje“ — već su, pre svega i iznad svega, za Crkvu.

Srpska pravoslavna crkva nije partijska tribina, već duhovna kuća naroda. U njoj ne važe zakoni glasačkih većina, već pravila Jevanđelja. Ko to ne razume, opasno se približava granici farisejstva, jer počinje da sudi po svetovnim merilima onome što je božansko.

Kad se vernik postavi iznad patrijarha

U poslednje vreme svedoci smo žalosnog fenomena: samozvani „revnitelji vere“, oslepljeni popularnošću na društvenim mrežama, uzimaju sebi za pravo da otvoreno kritikuju, pa i vređaju, patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Neki čak idu toliko daleko da sebe stavljaju iznad njega, smatrajući da bolje znaju šta je „istinsko pravoslavlje“.

A taj čovek, patrijarh Porfirije, nije slučajno tu. Nije postavljen ukazom, niti glasovima naroda. On je izabran molitvom, postom, sabornošću. Čitav život posvetio je Bogu, u molitvi, monaštvu, smirenju i služenju Gospodu. Ko ima drskosti da se poredi s njim? Ko ima hrabrosti da ga naziva izdajnikom vere?

Crkva nije pozornica ličnih frustracija

Sve češće, najglasniji u napadima na Crkvu nisu oni koji zaista žive liturgijski — koji redovno poste, ispovedaju se, pričešćuju, mole se u tišini i trude se da pobede sebe. To nisu ljudi koji decenijama u tišini grade svoju dušu. To su, uglavnom, oni koji Crkvu koriste kao pozornicu za sopstvene emocije: gnev, frustraciju, povređeni ego i osećaj lične nebitnosti, koji pokušavaju da kompenzuju preko virtuelnih „borbi za istinu“.

I da, ima i onih koji idu u hramove, koji poste, ali veru svode na rutinu, na ispunjavanje spoljašnjih pravila bez unutrašnje promene. I onda, na osnovu toga što su postili sredu i petak i upalili sveću, smatraju da su svetitelji i da imaju pravo da sude. I ne sude bilo kome, već patrijarhu. Kao da je lična pobožnost licenca za duhovni nadzor. Kao da je post magično opravdanje za gordost i osudu.

Umesto pokajanja — samopravednost. Umesto trezvenosti — umišljenost. Umesto ljubavi — sud.

Zaboravili smo da bez ljubavi, čak i najstroži post i najduže molitve ne znače ništa.

Mnogi od tih „revnitelja“ uopšte nisu u dubokoj zajednici sa Crkvom. Ne poznaju je iznutra, ali govore o njoj sa sigurnošću teologa. Ne pripadaju duhovnom životu, ali ne prezaju da vređaju patrijarha, episkope i sveštenike.

Zaboravljaju da je Crkva poredak. Sabornost. Jedinstvo. Nije polje za slobodnu igru egocentričnih mišljenja. Ko unosi nemir u telo Crkve, ne ustaje protiv ljudi, već protiv samog Hrista.

Mir i jedinstvo nisu mogući bez smirenja, bez ljubavi, bez poverenja u duhovni poredak. A sve drugo — makar bilo skriveno iza ikona, postova i citata, može biti samo dobro prerušena gordost.

Gde je ljubav u toj borbi?

I možda najvažnije pitanje koje moramo da postavimo, svako sebi: gde je ljubav u svemu tome? Gde je Hristos u toj ludosti, u tom gnevu, u toj galami koja sebe naziva „borbom za istinu“? Jer Bog nije buka. Nije agresija. Bog je ljubav. A ko ne ljubi ne poznaje Boga.

Danas, nažalost, previše se govori u NJegovo ime, a premalo se živi u NJegovoj ljubavi. LJudi se međusobno pale i gase na mrežama, osuđuju, razapinju, dele u tabore. I sve to „u ime Hrista“. A Hristos ćuti. Hristos gleda u srce. A srca su nam, priznajmo, puna mraka: osude, gneva, ogovaranja, zavisti, mržnje. Puna su nam usta „pravde i istine“, a pusti nam životi od nepravde i laži koju nanosimo sebi i ljudima oko sebe.

Zamenili smo krst tastaturom. Ispovest komentarom. Ljubav ironijom. I sve to uvijamo u „biblijske argumente“ koji, iako su možda tačni po slovu, ničim ne svedoče Gospoda.

A mi, umesto ljubavi, imamo podele. Umesto molitve imamo pozive na linč. Zamenili smo srce kamenom, ali ga i dalje nazivamo „pravoslavnim“.
LJubav nije slabost. LJubav nije kukavičluk. LJubav je zapovest. I to ne bilo koja, već najveća:

„LJubi Gospoda Boga svoga… i bližnjega svoga kao sebe samog“.

Dokle god ljubav nije temelj našeg života u Hristu — sve što radimo, čak i ako liči na revnost, može biti samo odjek sopstvenog ja, a ne plod Svetoga Duha. Jer Duh Božji ne unosi razdor, nego utehu. Ne gura drugog u pakao, već pruža ruku.

Crkva nije tvoja igračka. Ona je telo Hristovo.

Crkva nije tvoj forum. Ni tvoj kanal. Ni tvoja privatna scena za duhovne monologe. Crkva nije tvoja igračka. Crkva je telo Hristovo. Ona nije od ovoga sveta ali jeste u ovom svetu, kao lađa koja plovi burnim morem, uvek napadana, ali nikad potopljena. I nikad neće biti.

Ne treba zaboraviti ni reči Svetog Jovana Zlatoustog:

„Ništa nije jače od Crkve. Ako se boriš protiv nje, bivaš pobeđen. Ako se boriš sa njom, pobeđuješ.“

Pa zato se iskreno zapitajmo: borimo li se sa Crkvom ili protiv nje? Služimo li jedinstvu ili raskolu? Ćutimo li kad treba da stanemo u odbranu ili podrivanjem hranimo neprijatelje Crkve?

Jer ko danas ruši patrijarha, ruši stub. Ruši jedinstvo. Ruši mir. A kad udariš na stub, sva građevina se ljulja. Onaj ko se usudi da javno i bez straha, ali i bez pokajanja, vređa prvog među nama, on time ne udara samo na jednog čoveka. On udara na sav verujući narod koji stoji iza tog čoveka, i na poredak koji nas vekovima čuva.

Patrijarh nije običan čovek. On nije javna ličnost po našoj meri. On je molitvenik za ceo narod. Čovek koji je svoj život položio u ruke Božije. Svako ko ga ruši, mora znati: nije problem u pitanju, već u nameri. Nije problem u mišljenju, već u duhu iz kojeg to mišljenje proističe.

Ako u nama nema ljubavi, ako nema poštovanja, ako nema straha Božijeg, onda nije vreme za govor, već za ćutanje i molitvu. Jer svako ko ustaje protiv pastira, a sam nije ni ovca ni čuvar, već vuk, taj bi pre svega trebalo da se ispovedi, pokaje i zamoli za oproštaj. Pa tek onda, ako ga savest ne osuđuje, da se pričesti.

Jer Crkva nije institucija koju valja prilagođavati našim ukusima. Ona je telo Hristovo. Ona je starija od svake kritike i veća od svake pohvale. Što je Božije, to ne može biti uništeno. A što nije, već je osuđeno na raspadanje, ma kako danas izgledalo moćno.

Istina je jednostavna: sabornost, ljubav i poslušnost.To je put vere. Sve drugo je gordost pod maskom revnosti. A gordost, kad se oblači u pobožnost bez ljubavi, dobija svoj oblik u zilotstvu i farisejstvu. U toj duhovnoj prelesti čovek misli da stoji uz Boga, a zapravo stoji pred NJim, optužujući brata.

I zato, pre nego što izgovorimo sledeću osudu, setimo se da Crkva nije zid na koji se lepe naši utisci. Ona je Sveto telo Hrista i u njoj nema mesta za one koji bi da budu veći od NJe. U NJoj ima mesta samo za jedno: za ljubav. A gde nje nema, tamo ne prebiva Gospod.

Autorka je majka 11 srpčića

(Čudo.rs)