Dešavanja oko Mohameda Alabara i reakcije koje su stigle iz dijela nevladinog sektora pokazuju nešto mnogo dublje od pukog protesta protiv investicionih projekata – razotkrivaju trenutak istinske krize u kojem se nalazi tzv. civilno društvo u Crnoj Gori.
Na papiru, NVO-i i dalje imaju legitimno, pa i moralno pravo da se bune, da dižu glas, da pozivaju na odgovornost. Međutim, ono što su imali prije deset ili petnaest godina – političku težinu, kredibilitet i sposobnost da utiču na društvenu dinamiku – sada je ozbiljno dovedeno u pitanje.
U vremenu prije Trampa, Orbana i populističkog talasa koji je zahvatio svijet, a posebno u eri vladavine DPS-a, civilni sektor je bio važan instrument pritiska, kanal za međunarodnu podršku i alat za oblikovanje javnog mnjenja. Danas, stvari su drugačije.
Povjerenje u nevladine organizacije nagriza percepcija njihove političke pristrasnosti, finansijske zavisnosti i sve veće otuđenosti od konkretnih problema građana.
Ono što mnoge od ovih “multipraktik” organizacija sada čeka jeste jasan izbor: ili će se transformisati u političke aktere sa direktnom odgovornošću pred biračima, ili će polako gubiti značaj i preći u fazu simboličkog djelovanja, bez stvarnog uticaja.
Ulazak u politiku nije više pitanje luksuza ili prestiža, već opstanka. Jer ako želiš da odlučuješ, moraš biti spreman i da odgovaraš.
Civilni sektor kakav poznajemo polako pada u zaborav. U vremenu kada se sve lomi kroz polarizaciju, jake narative i otvorenu borbu za moć – neutralnost postaje slabost, a pasivnost politička kapitulacija.
DOOVINDZEENJA IM JE