Blokaderski program

Piše: Čedomir Antić

Konačno smo dobili blokaderski politički program. Saznali smo da oni koji su usvojili totalitarnu anarhističku ideologiju i, što je još važnije, takvu metodologiju političke borbe, ipak prihvataju ustavnost i zakonitost. Razmatraju izlazak na izbore i imaju nekakav politički program. Postoji, dakle, nada da ta neobična rebelija državnih fakulteta, kako je to g. Aleksandar Divović lucidno primetio, srednjoklasna pobuna na tinejdžerskim hormonima, konačno prestane da se divi svojoj veličini i broju i uđe u politiku.

Nezakonite i neustavne ustanove po imenu „plenumi” usvojile su prošle sedmice „Direktivu 134-25.0” sa skromnim podnaslovom „Kako smo pobedili”. Reč je o jednom nesadržajnom, dosadnom, birokratskim rečnikom napisanom programu koji sadrži nekih šesnaest stranica teksta ili oko 5.000 reči. Prevarili ste se ako ste očekivali da D 134-25 znači i nekakvu svečanu deklaraciju na čijim je stranicama opisana epska pobeda jedne nove generacije, koja će 2024. godinu upisati zlatnim slovima na državni grb.

Nije to ni novo „Načertanije”. Radi se o uputstvu, opisanom u šest poglavlja, o tome kako voditi blokadersku organizaciju u uslovima izborne kampanje i višestranačkih izbora. Tek u poglavlju 5, u 17 tačaka izložen je svojevrsni politički program. U njemu su nacionalni interesi definisani pod tačkom 16. U D 134-25, nažalost, nije ponuđeno ništa novo.

Superiornom marketinškom vođenju potpuno omađijavanje srednje klase i svođenju univerziteta na anarho-nvo distopiju – u kojoj studenti mogu samo da jedu, piju džabe, zvižde, podržavaju i paze da ih neko ne obruka na društvenim medijima – te perfektnom pronalasku slabe tačke vlasti nije usledio program ispunjen novim idejama i konceptima. Naprotiv, jalovi anarhizam iz vremena Druge internacionale približio se inventivnosti komunista suočenih sa neuspehom svetske revolucije i potrebnom da početkom dvadesetih godina 20. veka uđu u nekakav, koliko god prezren i manjkav, parlamentarni politički sistem.

Zanimljivost ipak predstavlja to nastojanje da državne univerzitete pretvore u političku partiju, a da plenume, njihov složeni – tokom blokade netransparentan pa time i nebitan – sistem ustrojstva zadrže uprkos jasnim zakonima o političkom organizovanju, preuzetim od valjda većine blokadera voljene Evropske unije. Ipak, zamisao da potpisuju izjavu „pod krivičnom i materijalnom odgovornošću” da neće napustiti organizaciju na čijoj su listi izabrani, nije ništa novo u našoj praksi, od KPJ do G17 plus bilo je zanimljivijih i efikasnijih načina da se pitanje odanosti izabranih reši. Tu je naravno „organizacija” koja sa stranica D134 blista nekako čudno – kao što je mladim, mada znatno manje obrazovanim, Crvenim Kmerima u Demokratskoj Kampućiji morao blistati „Angkar” ili „Organizacija”. Samo bi partija tipa „Angkara” mogla da organizuje i vodi JEDINU novinu koju blokaderi predlažu – posebno sudstvo, policiju i zatvore za funkcionere!

Partija će, dakle, nastati oko univerziteta, a poseban model delovanja preporučen je malenom univerzitetu u Novom Pazaru, koji će sve sa „državni” u svom nazivu činiti manjinsku partiju, a ako se „drugovi Bošnjaci sete drugova Srba”, pa ih stave na listu, tim bolje! Mada, čemu manjinska lista ako na njoj nastupaju oni koji nisu manjine? Ah, da, zato što je Državni univerzitet u Novom Pazaru malen po broju studenata, pa ne bi bilo zgodno da remeti ravnotežu veto-odnosa među univerzitetima krilima „srbijanskog Angkara”. Dakle, korumpiramo državnu manjinsku politiku da ne bismo glasali demokratski i da ne bismo radi kandidovanja izašli sa univerziteta i nastali pod imenima i prezimenima. Ostale stranke koje tvrde da su protiv vlasti treba da se povuku i puste blokaderske univerzitete.

Zanimljivo je da listu treba da čine „dokazano stručni” kandidati, kako naći među srednjoškolski obrazovanim takve, to znaju samo bokaderi koji su se poistovetili sa univerzitetima i profesorima. No, kao što je G17 smislio da bi narodne poslanike trebalo smenjivati na elektronskoj sednici stranačkog predsedništva, tako bi blokaderi mogli, kao i „Otpor” nekada, da potraže pomoć od dokazanog državnika i političara prof. dr Čedomira Ćupića. Zašto ga kao otporaši 2003. ne stave na čelo izborne liste?

Blokaderski ideolozi još manje su domišljati kada je reč o političkom programu. To 5. poglavlje zveči od neiskustva i opšteg mesta. „Javna preduzeća u vlasništvu pravedne države”. Kako će nova vlast, umesto sadašnje „nepovratno uzdrmane”, rešiti pitanje dokumentacije u vezi sa palom nadstrešnicom, kada blokaderi svih ovih meseci nisu pomislili da o tome pitaju nadležno preduzeće „Infrastruktura železnice Srbije” na čelu čije skupštine je prorektor Nebojša J. Bojović? Kako će povećati rentu na iskopavanje ruda kada je činjenica da su od 2000. vlasti svih stranaka prihvatile ovako nisku? Isto je i sa pravima radnika, koja nameravaju da definišu u dogovoru sa sindikatima!? Pa jedini zakon koji je predsednik Boris Tadić vratio demokratskoj većini bio je Zakon o radu. Da li se blokaderi – koji misle da je 2012. počelo biblijsko ropstvo – pitaju o tome da li o nekim pitanjima, baš kao i njihovoj logistici (picama, vodici, nuteli…) i nadzoru nad rekonstrukcijom nadstrešnice, odlučuju stranci – voljeni tuđini iz Evropske unije? Oni imaju ovde ne samo nevladin sektor vredan milijardu evra godišnjih budžeta već i druge investicije i sopstvena udruženja koja ključno utiču na sve naše vlade posle 2000. godine. Da li će i kako protiv njih da se bore?

Tu je naravno gomila opštih mesta o prosveti, kulturi, medijima… Brojne su alanfordovske mudrosti tipa: treba da budu kvalitetni, bolje finansirani, transparentniji. Izgleda kao da blokaderi nemaju ama baš nikakva saznanja o tim pitanjima, recimo kako da dođu do sredstava za „standarde razvijenih država”, o kojima izgleda ne znaju ništa više osim onoga što su sami „videli” na društvenim medijima.

Kažu kako im je na polju „privrede prioritet u borbi protiv korupcije”… U Britaniji bi im rekli: „Dakle, za vašeg mandata ništa od privrede.”  Neznanje blokaderskih ideologa najbolje je uočljivo na primeru poljoprivrede. Samo u odnosu na 2020. prinosi kukuruza, pšenice, jabuka i soje povećani su za od 3 do 10 odsto. Poljoprivreda je od 2000. povećala obim proizvodnje za 50 odsto – sve sa starenjem prosečnog seljaka i smanjenjem stanovništva! Izvoz je od 2000. do 2010. povećan za 300 odsto, a od 2010. do danas je ponovo utrostručen! Ipak, blokadisti tvrde: „Višegodišnje zapostavljanje poljoprivrede dovelo je do brojnih negativnih posledica. Neophodno je sačiniti dugoročnu strategiju razvoja i poboljšati regulativu kako bi se…”

Teško je i čitati taj spisak lepih želja o departizaciji i dovođenja stručnih. Ne kažu kako i odakle, ali znamo da su stručni i nezavisni oni koji su otkrili svetlost blokada i plenuma još dok je pravovernih bila šačica… Jer plenumi su, kako je napisala jedna blokaderka, „početak i kraj”… i naravno da im je meritokratska baš kao i demokratska država odavno u džepu. Samo je pitanje u čijem su džepu plenumi.

Licemerje je posebno vidljivo u delu posvećenom odbrani suvereniteta nad Kosovom i Metohijom i odnosu prema Republici Srpskoj. Brane suverenitet, ali ne samo od Prištine već i od Vlade Srbije, ne štite Srpsku već „specijalne veze sa njom”, poštuju vojnu neutralnost, a prioritet su dobrosusedski odnosi ali „bez odustajanja od legitimne zaštite interesa Srbije i srpskog naroda koji živi u regionu”. No, na kraju ove kopije Tadićevih govora iz 2005. godine stoji jedno zlokobno: „Svaka temeljna promena nekog od načela spoljne politike može se dogoditi tek nakon narednih slobodnih izbora, nakon iskazivanja volje građana.” Jer pojedinac je ništa, a plenumi sve, kada dobiju podršku građana, opet će nametati politiku kakvu žele, netransparentno, nedemokratski i uz galtungovsko nasilje.

Moram da razočaram blokadere. Sve ovo je već bilo. I pobede su već bile, i novi ljudi. „Mi smo samo pobedili!”, viknuo je do tada stalno nezadovoljni Dušan Popović, student FDU-a sa govornice. Trebalo je još samo tri godine uporne stranačke borbe da budu iskorišćene tekovine 1996/1997, ali njemu je nekako trebalo da bude pobednik, pa makar posle nestao iz naše političke javnosti. „Pustite pobednike da rade!”, vikao je 2001. Vladimir Pavlov, student i jedan od vođa „Otpora”. Bilo je to nakon pobede opozicije iz 2000, čiji je NPO bio simbol, mada ne i učesnik jer nisu hteli da se zameraju SPO-u i Vuku Draškoviću. Pavlov je smesta otišao u Kanadu da bude diplomata, posle se vratio kod Tadića, stranka ga je pak izbacila kada je krajem 2014. ušao u Pajtićevu pokrajinsku vladu da osniva Vojvođansku akademiju nauka.

Bokaderi se još kriju u grupi, ni ne zalažu se za demokratiju… Šta tek od njih očekivati?

(Politika)

(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije portala Borba)