Piše: Emilo Labudović
Đaci (ili „Ćaci“) su u ili nisu u klupama, studenti su ili u blokadama ili u amfiteatrima, profesori predaju ili protestvuju… teče krivudava Drina obrazovanja, bez vaspitanja, na žalost. Jer, vaspitanje se izgubilo ili zaturilo u trci roditelja za hljebom nasušnim, na ulicama na kojima vladaju nasilje, droga i sva druga „iskušenja slobodnog vremena“, u školama gdje nastavnike tuku, u medijima, tim savremenim okupacionim snagama.
A i obrazovanje se rasteže između olovke koja više ne „piše srcem“ i kompjuterizovane stvarnosti treće generacije. Vještačka inteligencija sve više preuzima primat nad onom elementarno ljudskom, i sve više imamo „genijalce“ koji, s jedne strane, suvereno surfuju Internetom i kompjuterima barataju i prije nego čestito progovore a, sa druge, ni najprostiju ukrštenicu ne mogu da riješe niti običnu molbu da napišu. Pismenost i vokabular se, uglavnom, sveli na onoliko koliko je dovoljno za najprostiju SMS komunikaciju, a čak se i elementarna međuljudska komunikacija polako povlači pred „razgovorima“ posredstvom mobilnih telefona i ostalih platformi.
Ali, dok na svim frontovima traje bitka za hvatanje koraka sa vrtoglavim razvojem nauke, tehnike i tehnologije, daleko u pozadini, u polumraku nečije neodgovornosti, nebrige i omalovažavanja, tavore hiljade onih koji su čak i od olovke daleko. MONSTAT je nedavno objavio jedan strašan i za moderno društvo sramotan podatak da je više od 4 hiljade naših sugrađana apsolutno nepismeno, a još toliko njih jedva zna da se potpiše. A makar je osnovno obrazovanje zakonom obavezno i isto tako je kažnjivo njegovo izbjegavanje.
Navodno smo na par koraka do EU, a još uvijek ratujemo oko toga kojim jezikom govorimo i kojim pismom pišemo. I umjesto da za tih 8 hiljada ljudi, naših ljudi, razagnamo mrak nepismenosti koja ih u mnogo čemu čini invalidima, država i njene institucije obrazovanja su zabavljene načikavanjem oko službensti jedinog jezika kojim govori i na kojem se opismenilo više od osamdeset odsto građana i jedinog pisma kojim su nam pisali preci. Možda se brojka od osam hiljada mnogima ne čini strašnom, ali ako joj dodamo i desetine hiljada onih koji su elektronski „nepismeni“ onda je to previše za zemlju koju, navodno, objeručke čekaju u EU.
Na kraju, mnogo mi je žao što ove redove neće moći da pročitaju oni kojima su namijenjeni. Oni koji će ih čitati ovaj problem su odavno zaturili negdje za leđima.
(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije portala Borba)
