ANATOMIJA SMUTLJIVCA

Piše: dr Petar Milatović Ostroški

Da stane na obalu mora i da pljune u njega, pretvorio bi ga u krv!
Sreća smutljivca je u tuđoj nesreći. Hrani se tuđom mukom. Od nje se goji.

U vrijeme najstrožijeg posta smutljivac potajno krv pije svima kojima je na bilo koji način usiljeno blizak!

Vara se svako ko misli da takav nema karakternih osobina. Ima i to nekoliko: ljubomoru, zavist, pakost, zlobu i mržnju.

Na skali ljudske posrnulosti takva protuva danas gromoglasno napada one koje je do juče dizao u nebesa kao partijski omladinac. Učlanjuje se po zadatku u razne stranke, pokrete i institucije sa ciljem da iza sebe ostavi pustoš.

Gdje se god pojavi takva protuva, ta moralna mizerija jedino dostojna javnog prezrenja, nikad ne ostavlja otvorena vrata iza sebe, već ih zatvara zadnjicom koja je njegov obraz!

Smutljivcu se niko ne približava već on uporno traži poznanstvo da bi ga kasnije zloupotrijebio. Kad ga prilikom zloupotrebe suočite sa činjenicama pravi se mutav, pojma nema i ni za živu glavu neće da prizna ono što mora, a neće jer je svjestan da se priznanjem stropoštava u vlastiti ponor. Da bi izbjegao vlastiti ponor takav prevrtlji smutljivac pokušava da druge u ponor gura, ali dok ga neko povuče sa sobom, što se, po pravilu, događa po Božijem pravu koje je daleko starije od svh kasnijih ovozemaljskih!

Smutljivac uopšte ne poštuje integritet tuđe ličnosti i beskrupulozno laže, uvijek mu je kriv drugi i sebe stavlja u poziciju nedužne žrtve pred onima sa kojima manipuliše, obezvređujući tuđa mišljenja i osjećanja, pokušava da drugome arogantno nametne svoju prikrivenu podlost i pri tom zanemaruje granice tuđeg strpljenja.

Zbog tih beskarakternih osobina smutljivca jednostavno stavljaju na marginu oni koji imaju integritet, koji ne lažu, koji nisu arogantni i podli i upravo takvi su na meti bezočnog smutljivca koji šuruje i sa crnim đavolom ne bi li zaumno uspio da naškodi drugima, jer mu je to kompenzacija za vlastitu neostvarenost.

Zlog smutljivca vrijeđa dobrota časnih ljudi. Zato im prišiva razne etikete, baš onako kako je napisao veliki Vladimir Bulatović Vib: „Od svih poslova najlakši je lepljenje etiketa. Zaista je lako: isplaziš jezik, ovlažiš etiketu i zalepiš je na čoveka. Može i ovako: pljuneš čoveka pa zalepiš etiketu.“

Da bi smutljivac prikrio svoja podmukla zlodjela pokušava da morališe poput one prostitutke koja trabunja o svom moralu svojim bivšim klijentima iz javne kuće.

Smutljivac nema prijatelja i zato misli da su mu svi neprijatelji zato što ga u širokom luku zaobilaze svi razboriti i umni. Zato smutljivac mijenja sredine, ali svuda časni pročitaju nečasnog.

Na crnom moždanom platnu njegove nemoći razboritima je jasno vidljiva anatomija smutljivca.

(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije portala Borba)