Biti ili ne biti

Piše: Aleksandar Apostolovski

Da li će Srbija dobiti novog premijera i vladu ili će Srbi izaći na izbore? O kojoj opciji je razmišljao Aleksandar Vučić tokom noći koju je proveo u niškom hotelu „Nais”, gde je hitno stigao pošto su tamošnji naprednjački čelnici zasuti jajima od strane studenata-blokadera i besnih građana, kako bi sprečili tribinu vladajuće stranke na koju su došli, a zatim se strateški povukli tehnički premijer Miloš Vučević, šefica parlamenta Ana Brnabić i ministar Darko Glišić, istovremeno i ključni operativac Srpske napredne stranke.

Gradonačelnik Niša Dragoslav Pavlović je izbombardovan jajima, kao i direktor Doma zdravlja Milorad Jerkana, koji je išao sam ka mestu okupljanja, dok su mu se sa lica i odela slivala žumanca. Mnogo gore su prošle Danijela Krstić i Tamara Milić, čija su lica obeležena znacima teških povreda, jer su ih okupljeni gađali kamenicama.
Tajna moć Saše Popovića

I svi oni bili su iznenađeni nekontrolisanim izlivom besa. Čuli su se uzvici „pumpaj”, kao gerilski poklič blokadera koji su poslednjih dana krenuli u otvoreni lov na naprednjake. Bio je to javni čin nasilja i poniženja nad dojučerašnjim lokalnim bogovima u prestonici južnjaka, ali i nastavak njihovog progona u više gradova Srbije, koji je doživeo i doskora moćni Branislav Nedimović, koji je bio izložen javnom času pljuvanja, dok je ulazio u zgradu opštine.

„Ovo je slika i prilika obojene revolucije”, izjavio je Aleksandar Vučić, kriveći pritom i sebe što nije zaštitio svoje ljude, izložene kao na poslužavniku nasilju kako blokadera, tako i pojedinih pristalica opozicije koji su ovim činom značajno devalvirali studentske proteste koji ne prestaju četiri meseca i koji su kulminirali velikim mitingom prošlog vikenda u Beogradu.

Ako su na početku blokada mogli da se pozivaju na moralni kredibilitet, jer je grupa studenata FDU pretučena od strane bliskih ljudi SNS-a i ako je Miloš Vučević podneo ostavku pošto je nekoliko mladića iz novosadske kancelarije SNS-a pretuklo devojku koja je sa aktivistima šarala po objektu naprednjaka, više nasilinih upada blokadera u zgrade opština i iživljavanje nad lokalnim, ali i najvišim predstavnicima vlasti, uvlači Srbiju u začarani krug nasilja. U takvoj pat-poziciji, za sada, pameti nema! Pobogu, pa čak su naše vlasti javno pozvale američki FBI i ruski FSB da pošalju svoje agente kako bi istražili da li su prilikom prošlonedeljnog velikog mitinga u Beogradu naše bezbednosne snage koristile famozni „zvučni top” i pored nekoliko izjava kredibilnih stranih stručnjaka da takve upotrebe nad studentima nije bilo. Jedan od njih je bivši američki diplomata Džonatan Mur, šef Stejt departmenta zadužen za pitanje „havanskog sindroma”, neobičnog stanja koje je pre nekoliko godina uzbudilo najviše krugove Amerike. Naime, službenici CIA, diplomate i vojni zvaničnici najpre na Kubi, a potom i na mnogim tačkama sveta, žalili su se na simptome migrene, vrtoglavice, mučnine i jake bolove u ušima, opisujući to kao neuobičajeni zdravstveni incident. Na iste simptome se žalila i tadašnja potpredsednica SAD Kamala Haris, a upravo je Džonatan Mur bio čovek koga je doskorašnji državni sekretar Entoni Blinken postavio za glavnog istražitelja.
Poslednji triler Džina Hekmana

Iako je Mur, kao nesumnjivo moćni igrač, posmatrajući snimke iz Beograda, eksplicitno demantovao upotrebu bilo kakvog oružja sličnog „zvučnom topu” nad demonstrantima, međusobno bombardovanje poluistinama, spekulacijama i podmetanjima između opozicije i vlasti nije prestalo. „Nešto se dogodilo”, ostalo je da lebdi na društvenim mrežama, kao sindrom sveopšte anksioznosti društva koja sprečava bilo kakav pokušaj racionalne debate. Odnosno, korišćenja zdrave pameti.

Dakle, u Srbiji ništa novo. Ako se složimo da se Milutin Milanković držao isključivo nauke, a prezirao vračanje, Srbi su, izgleda, više skloni gledanju u pasulj nego u matematiku. Ta skromna većina, takođe, smatra da je daleko mudrija kada zabode prst u šoljicu kafe, nego kada ga stavi na čelo. Tako je izvršena revizija Milankovićevog kalendara i po toj antiteoriji, srpska godina je sabijena u treći mesec. Otuda mart za Srbe ima posebno značenje. Uglavnom, baksuzno.

Kao da smo nacija šekspirologa, opčinjena ofucanom frazom o martovskim idama, pa je u našoj svetloj tradiciji zapisano da velike političke i društvene krize rešavamo što hladnim, što vatrenim oružjem! Evo još jednog marta i još jednog dokaza za to. Dok se svet okrenuo naopačke i na nebu sija Trampova kometa, što pokreće daleko složenija pretumbavanja odnosa globalne moći nego što je to bio pad Berlinskog zida, Srbi se po starom, lošem običaju bave sami sobom. To samo po sebi nekada ume da bude i lekovito, ako dogovorom pronađemo rešenje za izlaz iz duboke društvene i političke krize. Druga opcija znači da iz nje izađemo sa manje broja stanovnika.

Da li ćemo na još jednoj istorijskoj aukciji dobiti zlatne poluge, što je redak slučaj? Ili možda cigle, kako bismo imali čime da se lupamo po glavama? Kakav težak test za Srbe. Toliko su ga puta polagali i toliko puta padali!

Kao izrazito pragmatičan političar, suočen sa teretom trinaestogodišnje vladavine koja je mnoge predstavnike elite i srednje klase ostavila van privilegija vlasti, Aleksandar Vučić će pažljivo odmeriti da li će izabrati novog mandatara i vladu ili će se odlučiti za izbore. Parlamentarna opozicija, minus Ćuta i Srđan Milivojević, predložili su koncept prelazne vlade, odnosno vladu narodnog poverenja, ali je manje izvesno da će Vučić pristati na gubitak kontrole vlasti i ustupanje premijerskog mesta i najznačajnijih resora opoziciji koja bi direktno preuzela uređivanje RTS-a. Da su sigurni da zaista imaju većinu, lideri opozicije bi već odavno pristali na savetodavni referendum koji im je ponudio Vučić i potom formirali svoju vladu.

Kako su za sada studenti-blokaderi politički neutralni, sa otklonom i prema vlasti i prema opoziciji, barem po izjašnjavanju mističnih fakultetskih plenuma, koncept prelazne vlade bez izričite plenumske podrške svih fakulteta i megaplenuma, kao krovne organizacije svih fakulteta, otpada kao opcija.

Iako tviter sveznalice već objavljuju jedno ime kao poprilično ozbiljnog Vučićevog kandidata za premijera, a čaršijski kuloari drugog i zanimljivo je da su obojica vezani za Ameriku, kao manje ili više uspešne replike Milana Panića, što samo dosoljava vrelu političku čorbu, Vučić je nonšalantno izjavio da u glavi ima nekoliko imena. Tako ostavlja, po svom starom običaju, poslednji trenutak kada će doneti odluku.

Kako Vučić ima još jedan zaštitni znak svoje politike, a to je da obožava izbore, te bi ih raspisivao jednom nedeljno da to dozvoljava Ustav, ni ta opcija nije isključena, jer, iako se čini da su blokaderi i opozicija u ofanzivi, niko zapravo nije izmerio koliko studenata učestvuje u blokadama i plenumima i koliko će građana, ako se budu približavali biračkim mestima, razmišljati o nekoliko suštinskih stvari. Da je akademska godina najverovatnije propala za ovu generaciju, što proizvodi lančanu reakciju u srednjim školama i osnovnom obrazovanju, pa čak i ako srpsku mladost trese revolucionarni zanos, njihovi roditelji će se setiti kako je čak u vreme korone i vanrednog stanja, sistem prosvete funkcionisao putem onlajn nastave.

I oni koji su bili blizu pomisli da bacaju jaja na naprednjake, ili da ih eventualno love po ulicama kao rane Hrišćane po katakombama, što je pomenuo Sergej Trifunović, razmisliće takođe i da je čitava ekonomija potpuno stala i da ovakvo stanje neizvesnosti zaista može dovesti do situacije kada će Srbi živeti po receptu zaboravljenog Tome Mone: da su dva jaja na oko dnevno dovoljna da čovek bude sit čitav dan! Daleko od toga da je Momirović bio prorok, ali će Vučić s pravom naglašavati mogućnost potpunog kolapsa ekonomije i nerazumljivog odbijanja blokadera i opozicije da se uspostavi dijalog, što ogoljava suštinu anarhističkog bunta: revolucija mora da teče, po svaku cenu! Do kada, sasvim je svejedno, jer je revolucija u biti sama sebi svrha.

Otuda će Vučić ostaviti sebi još vremena da vaga, mnogo više analizirajući ponašanje socijalista i Ivicu Dačića, nego opoziciju. Dačić je poznat po tome što je u stanju da igra na više frontova, balansirajući između saradnje sa Vučićem, ali i pokušaja da očuva političku autonomiju crvenih. Ivica je suočen sa izazovom da se održi u koaliciji, ali i da ne pretera u bezuslovnoj podršci Vučiću, jer bi previše podređena politika mogla da ugrozi poziciju SPS-a. Njegov interes je uvek bio da zadrži što veći politički kapital i ostavi prostor za trgovinu, naročito dok za vratom oseća dah Branka Ružića i nešto ledeniji, od strane Aleksandra Vučića.

Zato nas čeka nekoliko nedelja kombinatorike, dilova van očiju javnosti i nekoliko iznenađujućih poteza koji mogu značiti da će Vučić, svestan da se Srbija nalazi na intenzivnoj nezi, činiti dve stvari: svakodnevno će meriti krvni pritisak Srba i puls Vašingtona, Brisela i Moskve.

(Politka)