Đedovina usred metropole

Piše: Bećir Vuković

Budvaši, obalaši, plažaši, sede za stolom ispod čempresa na Slovenskoj plaži, i meze. Čačkalicama nabadaju crna zrna masline. Onda zasijaše ovali ko morski vali, puni morske trave. Evo, sedimo i jedemo.

A Budva jede okolna brda.

Budva je jedina metropola u poznatom i otkrivenom svijetu, u kojoj svako svakoga poznaje. I svako zna šta ko mezi. I svako zna koliko mu je đed ostavio u nasledstvo metara, i santimetara, i milimetara obale.

Jedan obalaš, budvaš, kad je umotrio ministra Radunovića, razgrnuo je ovale, i ustremio se na Slavena. I ne sluteći da mu se Slaven neće pomjeriti ni milimetra, a nekmoli santimetra.

Taj tip, nasrtaš, budvaš, brani – morske vale – koje mu je đed ostavio u nasledstvo. Nije mu đed u nasledstvo ostavio samo plažu, i morske vale, nego i parče neba iznad plaže. I onu zvijezdu što sija iznad Miločera, đed Niko ostavio mu je u nasledstvo.

(Prosto, problem je u tome, što je unuk Nikov, navikao da je dio mora njegov. Iako, đed Niko, za ovozemaljskog života nije ni – ugazio – u more. Samo je koze odbijao od mora, da se ne prepiju slane vode…)

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)