Piše: Boško Vukićević
Iz ovog naslova „Borbe“ interesantna mi je je tvrdnja Dritana Abazovića, da je on „srušio DPS“. Ko je, zapravo, srušio DPS, i čija uloga je u procesu obaranja zločinačke diktature bila primarna i odlučujuća?
Nije jednostavno odgovoriti na to pitanje. Rekao bih, a o tim stvarima sam već pisao, da su za rušenje crnogorske autokratije zaslužni mnogi politički i nepolitički faktori, kao i da je svaki od njih u tom procesu bio na neki način odlučujući.
Svakako, treba istaći prvenstvenu ulogu mitropolita Amfilohija, čiji su autoritet, mudrost i svetost značajno uticali na masovnost čudesnih litija, koje su bez sumnje imale primarni značaj za naknadni pad režima na izborima.
Mora se istaći i izuzetno značajna uloga tadašnjih opozicionih partija, koje su uspjele da mobilišu ogroman dio svog članstva i simpatizera i da se udruže uoči avgustovskih izbora na kojima su i formalno oborile režim.
O svom doprinosu u procesu neću ništa napisati u ovoj prilici, jer bi bilo neskromno – neka to radi neko drugi ako želi. No, vrijedi istaći da za pad diktature, ništa manje značajna od partijske, nije uloga mnogih nepartijskih entiteta.
Recimo, na istorijskim avgustovskim izborima, moji saborci iz Pokreta Sloboda narodu, u ogromnoj većini, poslušali su apel mitropolita Amfilohija (a i naknadno moje javno izjašnjenje), odustali od bojkota kao temeljnog određenja pokreta i izašli na izbore. Jer, čudesne litije su dovele do spoznaje kod aktivista Pokreta Sloboda narodu da se u toj jedinstvenoj okolnosti autokratski režim može pobijediti na izborima koje tradicionalno lažira i potkrada. Tako je i bilo. Zašto se ne bi moglo reći da su upravo ti moji saborci – dotadašnji tvrdi bojkotaši – bili odlučujući faktor za pad diktatorske vlasti?
Najzad, moje je mišljenje, ako baš treba pričati o odlučujućem faktoru u tom procesu – to su oni junaci koji su dali svoje živote u borbi protiv diktature. Recimo, Saša Pejanović, kojeg su režimske zvjeri prvo mučile, a naknadno i ubile, samo zato što se svojom hrabrošću i čašću suprotstavljao nepravdi i diskriminaciji. Eto, na kraju krajeva, ja mislim da su Duško Jovanović i Saša Pejanović, kao i mnogi drugi koje je tadašnji režim ubio zbog njihove opozicione aktivnosti – najzaslužniji za pad strahovlade Mila Đukanovića.
Na kraju, umjesto priče o presudnim činiocima koji su doveli do pada diktature, sada se treba posvetiti tome da se udarna pesnica tog zločinačkog trodecenijskog režima – tj. DPS – više nikada ne vrati na vlast, ni na lokalnom nivou. Ukoliko se Abazović i Milatović ne posvete tom zadatku, čitav njihov prethodni doprinos u borbi protiv autokratije postaće ništavan.
(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)
